Tango, neki domaći reditelj reče “tužna misao koja se pleše” i dade najkraći i najistinitiji opis ovog predivnog plesa. Tango doživljavamo kao nešto glamurozno, strastveno, sjajno i elegantno, i prva asocijacija na tu reč nam je krv – crvena uska haljina sa dubokim šlicem, crveni ruž i muškarac odeven u elegantan crni frak sa boemskim šeširom na glavi. Ipak, tango nije od početka bio takav kakvim ga mi doživljavamo.
Poreklo naziva tango ne možemo precizno da definišemo. U različitim terminološkim rečnicima stoje različita značenja, pa je tako tango reč koja po nekima vuče korene iz Španije i Maroka, i označava afriki instrument koji podseća na bubanj, a negde opet stoji da je to afrički grupni ples ili ples u paru. Neki smatraju da, etimološki, reč tango ima korene u afro-kubanskim rečima tangana i tambor što su takođe izrazi za neke instrumente koji su muzički podržavali ples. Na Kubu i u Brazil reč tango je stigla početkom 19. veka, ali se, kao ples, tango pojavio na zapadnoj obali La Plate, u Buenos Ajresu. Stoga, priča o tangu počinje negde sa argentinskim gaučosima, stanovnicima pampasa Južne Amerike, tačnije Argentine, Urugvaja i nekih delova Čilea, koji su bili neka vrsta južnoameričkih kauboja. Baš ti gaučosi su u skladu sa svojim strastvenim latino duhom odlazili u birtije i taverne i pozivali devojke na ples. Kako baš i nisu vodili računa o svojoj higijeni, a devojke nisu imale hrabrosti da ih odbiju, one su kružile oko njih odsečno zabacujući glavu u stranu da izbegnu neprijatan miris znoja. Senzualni govor tela je ovo izbegavanje dodirivanja sa prljavim gaučosima činio da pomalo liči na ples, od koga je tango počeo da se razvija. Što se tiče muškog početnog tango pokreta, njegovi počeci su podjednako zanimljivi kao i ženski. Budući da su gaučosi bili jahači kroz velika južoamerička prostranstva, bilo im je zaista naporno da im položaj nogu bude odmah normalizovan po silasku sa konja. Tako su i u samom plesu sa devojkama često držali blago savijena kolena, sviknuta na položaj u sedlu. Polako su se takvi pokreti nadograđivali i poprimili karakteristike pravog plesa, koji je bio jeftina zabava za gladne i siromašne. Gladni i siromašni nisu bili gaučosi, već emigranti koji su nadirali na obale Južne Amerike sa svih strana. Početak 19. veka obeležilo je masovno doseljavanje, naročito na tlo Argentine. Dolazili su ljudi iz Afrike, Španije, Italije, Engleske, Poljske, Nemačke, Rusije…
Ti doseljenici puni nade i želje za boljim sutra, utkali su u ovaj ples sve svoje misli i osećaje vezane za ovu obećanu zemlju, ali i domovinu koju su napustili. U tangu se prepoznavala želja za uspehom, za novcem, za prosperitetom, ali i tuga za izgubljenim i ostavljenim negde daleko i nada da će se to izgubljeno nekada vratiti. Tango su plesali doseljenici različitih profila: sitni lopovi, fizički radnici, lokalni gangsteri i ljubavnici, posetioci bordela, državni činovnici lažnog morala… Ovaj ples, koji je ličio na jednu mešavinu polke, mazurke i valcera, a u kombinaciji sa kubanskom habanerom i afričkim ritmovima polako je postajao deo života svih stanovnika Argentine. Tango je iz mračnih i prljavih krčmi prešao polako na ulice Buenos Ajresa, i počeo je da se stapa sa gradom. Zato nam je danas sintagma tango argentino podrazumevana, kao što je neizostavna asocijacija na Buenos Ajres, baš taj tango na ulicama ili barovima. Kako je sve više dobijao na strastvenosti i senzualnosti, ovaj ples se polako selio u bordele, prvo jeftinije, a zatim one malo skuplje, namenjene kulturnoj eliti Argentine. Postoji i priča da su prostitutke birale svoje klijente (čitaj mušterije) na osnovu toga koliko su bili umešni u tangu. I danas je među mnogim psiholozima, naročito onima koji proučavaju seksualnost, uvreženo mišljenje da je pokret tela i ples, ono što oslikava seksualnost.
Tango je, ipak, uvek bio više od pravilnog stava i preciznih koraka. Bez osećaja, tango ne postoji. U visokim krugovima tango je dugo bio neprihvatljiv, ali su priče o senzualnom plesu privlačile momke iz “boljih” delova grada, pa su i oni u razvratnim i odveć opasnim tango salonima, upijali muziku bandoneona (tango harmonike). Pokazivali su se i dokazivali u uličnim nadmetanjima i plesu i zaljubljivali strasno u svoje žene. Bilo je i krvavih obračuna u kojima se stradalo daleko od očiju zakona, i u kojima je klasna razlika igrala veoma bitnu ulogu. Tango je u ranim danima bio mačo aktivnost, za muškarce koji su njime izražavali svoju kreativnost u zavođenju i društveni status. Konačno, njihov ples je progovorio univerzalnim jezikom, i početkom 20-tog veka stigao u Pariz odakle je osvojio Evropu. Od tada se razvija kao salonski, umetnički i takmičarski ples, a u Argentini nastavlja da bude usko povezan sa sudbinom zemlje. Mitologija, istorija i tradicija argentinskog tanga čine ga danas najglamuroznijim salonskim plesom, a savremeni ljubitelji i plesači u njemu traže estetiku koju im tehnološko doba ne može pružiti.
Tango se pleše obično u zatvorenom stavu, grudi na grudi, ili obraz uz obraz, ali sa pojavom novog tanga (nuevo tango) i to se menja, pa se tango može plesati i u otvorenom stavu. Ali, ono što se nikada neće promeniti, i što tango čini jedinstvenim, jeste njegova beskonačna mogućnost improvizacije za koju, opet, plesači moraju da poseduju svojevrstan senzibilitet kako bi ona bila uspešna. Najstariji tango je bio poznat kao tango criollo, ili jednostavno tango. Danas postoji više stilova ovog plesa, od kojih su najpoznatiji argentinski tango, ballroom tango, finski tango, kineski tango i mnogi drugi manje poznati. Međutim, kada se kaže “tango”, obično se misli na autentični argentinski tango (tango argentino). Ima više vrsta argentinskog tanga: tango canyengue, tango orillero, ali se ovi stilovi gotovo više i ne plešu, oni su samo deo evolucije argentiskog tanga. Danas argentinski tango čine: salon tango, tango milonguero, nuevo tango, show tango i tango fantasia. Tango se izvodi na instrumentima kao što su violina, gitara, flauta i bandoneon (harmonika poreklom iz Nemačke), najkarakterističniji instrument ove muzičke vrste. Tango je muzika, pevanje i ples i u svakom od ovih izraza ističe se po svom jakom dramatičnom i emotivnom karakteru sto mu je dozvolilo stogodišnje opstajanje u Argentini i njegovo transformisanje, poslednjih decenija, u univerzalnu kulturnu baštinu.
“Tango je najbolji izraz onoga što pesnici često pokušavaju da objasne rečima – verovanje da borba može biti svetkovina” – Horhe Luis Borhes
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
