Dragi Majkle,
Dugo sam razmišljao o tome da ti napišem pismo. Nisam imao pojma šta bih ti rekao, ali osećao sam ogromnu potrebu da ti kažem nešto, bilo šta. Mislim da je prošlo više od deset godina od tada. Promenili smo se i ti i ja. Omatorili smo. Deset godina nije malo. Ipak, pobednici su pobednici doveka, samo, ti si već bio pobednik kada smo se upoznali, a ja sam baš tada shvatio šta želim da budem u životu. Pobednik.
Gledao si me sa velikog postera na zidu burazerove sobe i kezio se dok si leteo ka svom cilju. Bez straha. Bez sumnje. Bez ograničenja. Nije bilo druge stvari na ovom svetu koju sam mogao poželeti. Cilj. Tebe. Kao glas u mojoj glavi. Kao lice pred mojim očima. Kao zamišljenog prijatelja s kojim sam kao klinac igrao basket u kraju i koji me je dobijao sve ove godine. To čoveka natera da se dobro zapita u vezi sa svim. Pa onda da gura dalje. Da bude bolji. Da se više trudi. Da više žrtvuje. Da posveti celog sebe.
I ti si ponekad gubio. Vraćao se. Prolazio kroz faze. Povrede. Povlačenja. Ipak, kada si bio u igri, pobeda je bilo jedino što se moglo videti od tebe. Život posvećen pobedi. Buđenja u zoru. Trčanje. Još trčanja. Doručak. Borba sa bratom i sestrom za komad majčinske pažnje. Osmeh. Ali i volja, želja za dokazivanjem. Borba. Trening. Još treninga! Trener u srednjoj koji te ostavlja na klupi. Teretana. Tegovi. Još tegova! Čikago Bulsi. Pobeda. Titula. Još pobeda! Još titula! Svaki tvoj pogodak delovao je kao pobedonosni. U tebi je gorela želja da dokažeš svetu od čega si sazdan i koliko vrediš. Zato si teško podnosio sedenje na klupi. Zato si igrao povređen. Zato si se vraćao igri svaki put kada su posumnjali u to da tvoje ime treba slaviti kao nešto najbolje što je igra ikada imala. Zato danas neki misle da si uništio igru. Ali i njima si odgovorio. Rekao si im da samo traže izgovore za svoje neuspehe. A samo kukavice rade to.
Biti spreman za sve što igra od tebe zahteva je jedina situacija u svetu gde dobijaš onoliko koliko daješ. Zato, dok si u igri, uživaj. Van igre te čeka život u kojem je teško predriblati protivnika i zakucati ili ubaciti “bez koske” trojku u poslednjoj sekundi. Ali ti si me naučio da pobednici ponekad moraju i to da rade.
Ja sam sanjao da budem ti. To je bila greška. Sada znam. Naučio si me kako da izgradim sebe od nule. Sada jedino što sanjam jeste kako da budem ja. Hvala je premala reč za to.
Do sledećeg basketa!
Nemanja Lukić, turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
