Brak u Beogradu 2020. godine nešto je najgore što vam se može zadesiti. Jer upravo tako, te diktatorske godine, na tom izgubljenom mestu u sred neprobojne magle, brak je nešto što se “zadesi”. Čak ga i Pravedno Sudstvo grada Beograda, u skladu sa Zakonom o kažnjavanju, prepisuje kao kaznu za najozbiljnije prestupe, poput ubistva praznim pištoljem žmureći na oba oka. Mada često ovom surovom i nemilosrdnom kaznom čašćavaju i posve manje prekršaje.
E, sad… Nekim se zločincima, iako osuđeni na večne muke braka, ipak posreći. Kako to? Vrlo jednostavno. Postoje oni koji stupe u brak iz ljubavi. To se smatra velikim, gotovo nedopustivim kriminalom, a takve osobe – prestupnicima kojima nema oprosta. Jer brak ne sme da se sklapa iz ljubavi. Brak treba da se “zadesi”. Pošto Logika, jedna od Nevidljivih (biće reči o njima u nekom od narednih tekstova), često ume da bude vrlo lenja, pa je mrzi da iz kuće izlazi, logično je da se logikom niko logično ne koristi, već baš naprotiv, sudije i sudska veća, takve prekršioce kažnjavaju – pogađate – brakom!
― Porota je donela odluku ― rekao bi sudija u takvim trenucima ― da se prekrišioci, zbog nedozvoljenog konzumiranja braka iz ljubavi, kazne brakom!
I najgore u celoj ovoj priči jeste činjenica da pomenute prekršioce “prisile” da se venčaju jedno za drugo. Dovedu popa i on obavi “posao” za pet do deset minuta.
― Pre nego što se bračna egzekucija izvrši ― rekao bi pop ― imate li potrebu da se ispovedite i očistite dušu od svojih greha?
― Ne ― odgovorili bi zločinci.
― Onda vas, u to ime, i u ime crkve, proglašavam mužem i ženom, da budete zajedno u dobru i u zlu, u zdravlju i bolesti, u bogatstvu i siromaštvu, zauvek, dok vas smrt ne rastavi. Neka vam je Bog u pomoći!
Nadi, devojci od dvadesetak godina, koju su članovi Udruženih Udruženja ogorčenih penzionera sa prostora svih beogradskih opština voleli da zovu Knjigomoljka, jednoj od retkih koja se koristila Logikom, ali i Srcem, ova presuda delovala je kao nešto najlepše na celom svetu. Ili bar celom Beogradu, jer za ostatak sveta još uvek nije znala.
Uvek je sanjala o večnoj ljubavi, nadala joj se, i verovala da će se, ako se ikada bude udavala, udati baš iz ljubavi. Ali ne sada. Niti u skorije vreme. Nažalost, drugi ljudi nisu tako mislili.
***
Bio je sparan i u potpunosti nepodnošljiv dan. Nada je izašla iz svoje malene kuće na topčiderskom obronku gde je živela već nekoliko godina, sama, okružena svojim knjigama i životinjama koje bi dovodila kući pošto bi ih na ulici pronalazila napuštene ili povređene. Zaključala je vrata, ali pre nego što je izašla iz dvorišta, bacila je letimičan pogled ka prozoru kako bi se uverila da je otvoren. Nikad se ne zna, možda neka od životinja o kojima je brinula poželi da ode. Jednom joj se to desilo sa bengalskim tigrom, odbeglim iz zoološkog vrta, kojeg je još kao mladunče zadržala na lečenju prednje šape. Doduše, nije uopšte primetila da ga nema, iako joj je razvaljen prozor delovao sumnjivo, već je čula na radiju vest o nezapamćenom masakru. Tada je sa ponosom shvatila da je njena beba porasla i da se otisnula u beli svet.
Kada bi pitali Nadu za koga bi volela da se uda, rekla bi vam da je već udata za svoje knjige
Sada se spuštala niz stazu, ka autobuskoj stanici, razmišljajući o obavezama koje su je čekale na FAKS-u (Fakultativna aktivnost koja smara). Nije ni slutila da je taj dan, toliko sparan i težak, zapravo bio dan kada će određeni ljudi odlučiti da joj “zadese” brak.
Seljobus je stigao kroz samo par sati, što je bila dobra vest, jer se njoj žurilo. Spakovala je knjigu “Put oko Beograda za 80 godina” u torbu od pruća koju je nosila oko ramena, podigla naočare okruglog okvira što su joj spale na vrh nosa, i zabacivši svojom riđom pletenicom, popela se uz improvizovano stepenište od pivskih gajbi na zadnjem ulazu u Seljobus.
Tek kada je sela, primetila je da je autobus zapravo prazan. Ili bar skoro pa prazan. Što se dešavalo… pa, skoro nikad! U prednjem delu Seljobusa sedelo je nekoliko putnika. Šofer Milisav, vezan za šipku kod prednjih vrata, sa povezom preko očiju i usta, delovao je onesvešćeno – zbog trenutne otmice ili alkohola – nije znala.
― Izvinite ― rekla je ustajući. ― Ali da li shvatate da ovim ništa ne postižete?
― Nemoj mi sad trabunjati o moralu i tim sranjima, znaš! Već smo ga savladali, nema povratka! ― razdrao se jedan od otmičara. ― Ovako neće biti svedok onog što će se ovde odigrati i moći ćemo da upravljamo autobus kuda mi želimo…
― Ne, samo sam htela da kažem da ovim ništa ne postižete jer se Seljobus kreće sam, Milisav je tu samo reda radi, a uglavnom spava, tako da ne verujem da bi šta video…
― A, to. E, jebiga.
― To sad nije ni bitno! ― rekla je druga osoba. Ženska. Inače, bilo ih je oko šest.
Dvojica penzionera krenula su ka Nadi i otela joj torbu.
― Ne! Šta to radite? Ja nemam mnogo novca…
― Niko ti ne traži novac ― rekla je žena.
Ubrzo su sve Nadine knjige koje je ponela sa sobom završile na vrućem kolovozu.
― Ne mogu da verujem! Sad rade prozori! ― rekla je Nada. Hvala, Marfi!, pomislila je. ― Šta ste to uradili sa mojim knjigama?
― Ti dani za tebe su završeni. Upravo sada čiste tvoju kuću od sličnih nepotrepština.
― Ne!
― Da!
― Ne!
― O, da!
― Da!
― Šta, sad očekuješ da ja kažem “Ne”?
― Tako nekako… U crtaćima uvek uspeva…
― Pogledaj se ― gađenje na ženinom licu bilo je bolno, gotovo ubitačno. ― Koliko ti je godina? I baviš se tim glupostima… Vreme ti je da se udaš!
― Ne, još sam mlada! Osim toga, ne verujem u brak!
― Nikog ne zanima u šta veruješ! Vreme ti je da rađaš decu i služiš mužu. Žao mi je, Nado, ali danas će te zadesiti brak.
― Ko ste vi? ― bilo je poslednje što je Nada rekla pre nego što je Seljobus, prisiljen nepoznatim osobama, pokrenuo svoj motor i odveo ih u nepoznato.
Nastaviće se…
Izvori fotografija: nwso.net, twitter.com
Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
