Na jednom dalekom mestu, izgubljenom u vremenu i prostoru (jer za prostor znalo se samo da je u pitanju kopno okruženo neprobojnom maglom, a za vreme – da je u toku 2020. godina koja je uvek trajala i – kako stvari stoje – uvek će trajati), mestu koje su mnogi zvali Beograd, mada, baš nikome od njih nije bilo jasno zašto, odigravalo se nešto strašno. Veoma strašno. Užasno! Nakaradno! Monstruozno!
Steva Ćevap (perverzni moljci što žive po beogradskim plakarima pomislili bi svašta o poreklu njegovog nadimka – jer to mu je bio nadimak, prezimena se ni sam ne seća – ali istina je bila da nadimak “ćevap” nije imao nikakve veze sa njegovim prstima niti sa drugim delovima tela) stajao je za roštiljem i čekao da reš pečen ćevap postane još rešiji i da ga onda ubaci u duguljasti somun, brašnjav i na par mesta takođe prepečen. Njegova ćevabdžinica bila je jedna od najposećenijih u gradu, a njegov ćevap – najtraženije meso. I tada se dogodilo!
― Šta želiš od priloga? ― upitao je Steva Ćevap.
― Samo majonez ― odgovorio je Neša Peša. ― Malo. Na vrhu ćevapa…
― Ovog ćevapa?
― Da, tog ćevapa.
― Mog ćevapa?
― Tvog… ćevapa…
― Važi ― Steva je posegnuo ka tubi sa namazom, ali kada je stisnuo, ništa nije izašlo. Nije bilo majoneza!
― Nema majoneza! ― zakukao je Steva, uhvativši se za ćelavu glavu.
― Nema majoneza??? Oh, nema majoneza! ― pridružio mu se i Neša Peša.
Ubrzo su zakukale sve prisutne mušterije, čak i one u piceriji preko puta, koje nestanak majoneza nije ni na koji način doticao. Mačke na ulici počeše tužno da mjauču, a zavijanje pasa čulo se sve do okolnih sela. Vest o nestanku majoneza bila je udarna te večeri na “Dnevniku”, a sa novinskih naslovnica nije se skidala danima.
Nedaleko od “Stevinog ćevapa”, u jednom napuštenom magacinu, u isto vreme kada je Stevi nestalo majoneza, u vreme te tako užasne tragedije, nekolicina Uterivača Brakova pokušavala je da mladu devojku, željnu učenja i karijere, ali pre svega – duhovnog uzdizanja, prisili na dug i težak brak.
Nada je sedela na podu, vezanih ruku iza leđa. Riđa kosa bila joj je ulepljena od znoja, a pege na obrazima prekrivali su skoreli tragovi od suza.
Petoro Uterivača Brakova okruživalo ju je u međusobno jednakim rastojanjima. Žena, koja je, očigledno, bila vođa, imala je kožu bolesne boje. Crveni obrazi naspram blede puti isticali su se poput bube u salati, mada, ako ste bili buba u salati “Stevinog ćevapa”, teško da ste se imalo isticali. Uštogljenost je pojačavao jednolični, smeđi odevni komplet koji je žena nosila na sebi. Muškarac do nje bio je visok, krupan, polunag i ćelav. Grubijansko lice krasili su ožiljci, a široka pleća, maljave grudi i mišićave ruke – prekrivale su zatvorske tetovaže. Preostalo troje bili su penzioneri – dve dede i jedna baba (koja je nekada bila deda) – najgori od najgorih iz Udruženih Udruženja penzionera svih beogradskih opština.
U napuštenom magacinu sve je bilo u najboljem redu
― Nećemo te više ubeđivati da pristaneš na udaju ― rekla je žena. ― Jednostavno ćemo uvesti sve dobrovoljce, bar one prijavljenje, pa kome zapadneš… zapravo, ko se nama najviše dopadne za tebe…
I tako je odabir mladoženje, sa zakašnjenjem od par sati, napokon otpočeo. Kandidata, na zaprepašćenje prisutnih – jer mislili su da su se ljudi otimali na ulici o oglas sa javnim konkursom – nije bilo mnogo: trojica prijavljenih od kojih su se samo dvojica pojavila.
Prvi koji je pušten u magacin bio je Kira Viršla. Neženja. Očigledno. Vlasnik “Kirine viršle”, samostalne ugostiteljske prikolice sa viršlama, koja se nalazila na trotoaru ispred “Stevinog ćevapa”. Imao je negde između 50 i 60 godina, ne zna se tačno, i bio je ponosan na tri stvari – svoje dugačke brkove, pivski stomak i vruću viršlu.
Drugi kandidat koji se tog popodneva pojavio zvao se Feferoni Pica, vlasnik picerije – pogađate – preko puta “Stevinog ćevapa”, uglađeni neženja od tridesetak godina, tamnog tena, tankih brkova i crne, zalizane kose.
Vodeći se starom narodnom “Samo da komšiji crkne krava”, u ovom slučaju – “Samo da komšiji zagori ćevap/pica/viršla”, beogradski preduzetnici i ugostitelji obično su otvarali svoje poslovnice jednu do druge, pa tako su postupili i njih trojica. Svuda po gradu mogli ste videti slične slučajeve. Pet restorana jedan do drugog. Deset pekara u krugu od 200 metara. Niz kafića preko puta niza kafana. Na jednom mestu – čak 22 trafike!
― Gde je treći potencijalni mladoženja? ― upitao je jedan od Uterivača, onaj odbegli robijaš.
― Steva? Ima problema sa majonezom, kasniće…
― Ne treba nam mladoženja koji ima problema sa majonezom ― odsečno je rekla žena sa crvenim obrazima, naglasivši poslednju reč. ― Da li ti imaš problema sa majonezom?
― Ne… Ali, doduše, ponekad me senf malo zeza.
― Ali sa majonezom je sve u redu?
― Da, sa njim je, za sada, sve u najboljem redu.
― Onda nema problema. Intervju je završen. Mislim da imamo mladoženju.
― Molim?! ― dreknula je Nada.
― Molim?! ― dreknuo je i Kira Viršla.
― Neću da se udam za Viršlu! ― vikala je Nada batrgajući se. ― Neću uopšte da se udajem!
― Umukni! Šta, ne sviđaju ti se viršle? A šta bi mlada gospoja? Kobasice, možda? ― rekla je žena sa crvenim obrazima, a onda se okrenula ka Kiri. ― Postoji li neki problem?
― Upiškio sam se ― rekao je jedan od penzionera.
Na trenutak su svi ućutali. A onda su nastavili raspravu kao da se ništa nije dogodilo.
― Niste uveli Feferonija Picu na razgovor!
― Nećemo ga ni uvesti ― odvratila je žena. ― Ne sviđa mi se njegovo ime. Nekako je ženskasto.
― Da ga izmlatim? ― upitao je robijaš.
― Ne još ― odgovorila je žena i pokazala Kiri rukom da je rasprava završena.
U tom su trenutku u napušteni magacin potpuno nepozvano upali Steva Ćevap i Feferoni Pica.
― Možda nemam majonez, ali još uvek imam ćevap. A moj ćevap – niko ne odbija! ― Stevin bes širio se magacinom poput mirisa ćevapa. Njegova ćela sijala se poput krune.
― Žao mi je, momci, ali razgovor za uterivanje braka je završen ― rekla je žena, vođa Uterivača. ― Mladoženja samo što nije potpisao ugovor.
― Varate se ― začuo se jedan glas.
― Mi smo tek došli ― rekao je drugi, ženski.
Svi su se okrenuli ka vratima. Istog trena lica im pobeleše od straha. Jedino ženi-vođi lice nije moglo da pobeli jer je bilo već dovoljno belo, ali joj obrazi promeniše boju iz crvene u neku bolesno žutu.
― Trostruko S! ― povikali su u glas.
Nada je jedina koja nije bila uplašena. I to zato što je bila zbunjena. ― Šta je to Trostruko S?
Nastaviće se…
Izvori fotografija: drkolour.devianart.com, hd.wallpaper-s.biz
Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
