Na obalama reke Save živela su dva brata blizanca. Jedan na novobeogradskoj strani, drugi na starobeogradskoj, tu, u Savamali.
Ovaj sa Novog Beograda zvao se Homo Fob, a njegov brat sa druge obale Homo Fil. Homo im je bilo prezime. Ne toliko čuveno, ali ipak prezime. Njihova majka, dok je bila živa, zvala se Homo Filija. A otac, Bog da mu dušu ‘prosti, Homo Fobičar.
Doduše, sve je počelo sa baba-Gamijom. Njihova prabaka Homo Gamija – ne zna se s koje strane – začetnica je loze Homo. Ona je koren stabla, a oni su listovi.
Međutim, roditelji su glavni krivci raskola među braćom. Iako su se Filija i Fobičar voleli, često su se i raspravljali zbog razilaženja u mišljenju. Fil je uvek bio privrženiji majci, te je ona na njega prenela svoje stavove, kao što je Fobičar učinio sa malim Fobom koji je, naravno, bio privrženiji ocu.
A o čemu se tu radilo?
E, ovako…
Tačno je da je Beograd 2020. godine izgubljeniji od Nebenine nevinosti, ali to ne znači da je zatvoren za različitosti. Baš naprotiv. Vrlo je otvoren. Otvoreniji od Nebenine… urođene gostoljubivosti. Šta mislite, kako su opstali svi ti jedinstveni slučajevi, ti neprikosnoveni endemiti ljudske raznolikosti, ti neoborivi dokazi da se može životariti čak i kad se izvadi razum, stavi u kantu sa naftalinom i zapali? Steva Ćevap, gospođa Zdravka, gradski otac Bil, baba Dušica, Ludi Mića, baba Tužibaba, Duško Silni, i mnogi drugi – naravno, sa baba-Živanom na začelju – ne bi postojali da Beograd nije previše otvoren grad. Raščepljen. Razvaljen.
Poslednjih stotinu meseci 2020. godine beogradskoj različitosti doprineli su i Veseli. Od kada su odlučili da se ne kriju više u tami beogradskih Mračnih Soba, Beograd je postao mnogo veselije mesto: uvedeno je Ministarstvo za pravilnu socijalizaciju Veselih, šašava beogradska družina dobila je nove članove, a ljudi su nasumično počeli da izlaze iz ormara. Homo Fob bi vam rekao da je to zato što u ormarima stolećima unazad vlada carstvo perverznih moljaca, dok bi se Homo Fil usprotivio tvrdeći da je izlaženje iz ormara potpuno prirodna i gotovo očekivana potreba svakog čoveka. Jedna od tih što su napuštali ormare bila je i baba Lizi. Nažalost, kada je poljubila baba-Dušicu u javnosti, jer kako kruže priče – uvek se na nju ložila – ova ju je opaučila pesnicom. Od tada na svakom drugom ormaru u Beogradu stoji natpis: “Izlazite na sopstvenu odgovornost”.
Naravno, Veštica je vodila glavnu reč kada je u pitanju obaveštavanje raje o novim Veselima. Kada bi ona “zadigla suknju”, svi bi postali Veseli. Ili, bar, samo malo veseliji. Njena alapačka sklonost bila je uverljivija, doslednija činjenicama i bržeg dejstvovanja od tračarija svih drugih alapača, pa čak i Vestice (nemojte da vas zbuni sličnost njihovih imena, u pitanju su dve osobe), urednice dnevnog lista “V.E.S.T.”, kojoj gotovo nikada ništa ne promakne.
Nekada su, doduše, Veseli nosili drugačija imena. Gej, lezbijka, peder i homoseksualac – bila su najučestalija. A onda se pojavio veliki problem. Nijedna od ovih reči nije više bila upotrebljiva. Temin “gej” – iz prostog razloga što niko nije znao šta reč znači. A poznato je da se u Beogradu 2020. godine ne vole “stranačke” reči. Možete da pitate Bila, ako ne verujete. “Lezbijka” je izopšteno još na početku izlaženja iz ormara. Zbog lezbiljke, cvetnice koja ne voli da je mešaju sa lezbijkama. “Homoseksualac” je izašlo iz upotrebe kada je podnesena prijava dotičnog Homo-Seksualca. Pričaju de je on neki daleki rod Fila i Foba, izgubljeni pupoljak porodičnog stabla Homo. I na kraju je narodu na korišćenje ostala samo reč “peder”. Ali nedugo potom, zbog čistog nesporazuma, i ona je izopštena iz upotrebe. Naime, Šrafciger, vešti beogradski mehaničar, otišao je u prodavnicu delova kako bi kupio nekoliko rezervnih federa za opravku daljinskog upravljača. “Dobar dan”, “Dobar dan”. “Izvolite, šta želite?”, osmehnuo se tada prodavac. “Daćete mi šest pedera”, odgovorio je Šrafciger. Kada je završio u čekaonici Čekajućeg kliničkog centra Beograd, javnosti je postalo jasno da je pothitno potrebno smisliti nov naziv.
Nakon nekoliko meseci učestalog dogovaranja, sakupljanja građe i osmišljavanja, beogradski lingvisti koji su radili na izradi “Velikog opšteg rečnika beograCkoga jezika”, u izdanju Beogradskoga glasa klevete, došli su na izvanredno rešenje. Zahvaljući njima, sada svaka osoba koja kaže da je “vesela” dobije batine. Ne uvek. Ali u većini slučajeva.
A znalo se ko stoji iza toga. Fob. Homo Fob. Bar je tako njegov brat Fil govorio. Doduše, nikada nije dokazano. Ali klevete nisu bile potpuno neosnovane.
Na prvi pogled istovetni, ali kad se pokrene tema Veselih – nebo i zemlja!
Homo Fob je bio čovek koji je u stanju tako nešto da uradi. Pričalo se da vodi Tajno društvo NeVeselih koji idu gradom i tabaju Vesele. Osim toga, bio je neprikosnoven u optuživanju Veselih za sve društvene probleme. Krivio ih je i za sva kriminalna dela, takođe. Krivio ih što su cene u prodavnicama visoke, što nema mesta na beogadskim parkinzima, što đaci beže iz škola, što je pojeo pokvaren sladoled, što je nestalo struje, što je pala kiša, što je pao mrak, što uopšte postoje, jedu, dišu, žive…
Njegov brat blizanac Homo Fil bio je njegova suprotnost. Ne po ponašanju, fizičkom izgledu, navikama, već samo po odnosu prema temi Veselih. Fil je, baš kao i njegov brat, sve loše stvari koje se dešavaju povezivao sa Veselima. Ali u potpuno drugačijem kontekstu. U svemu je video diskriminaciju i ugnjetavanje Veselih: u zagorelom doručku, u kašnjenju plate, u rođendanskim proslavama, u estradnoj muzici, u nabujaloj Savi, u gužvi u Seljobusu, u nošenju plavih gaćica i pocepanih čarapa, u svemu lošem što je moglo da mu se zadesi. A nije bio jedan od Veselih. Želeo je on to žarko, kako ne, ali protiv prirode se ne može. Sad još samo može da se nada da mu je ćerka jedna od njih. Mada, sve je ukazivalo da nije. Imala je dečka. Čak je jednom pitao svoju suprugu da li joj se sviđa njihova komšinica. Tada mu je lupila šamar. Usudio se samo još jednom da joj kaže nešto slično: da slobodno može da ga prevari sa ženom, da bi voleo da to učini. Kada je zapretila da će ga ostaviti, konačno je prestao.
Danas Fil i Fob upravljaju dvema ribarnicama, na dve strane reke, i gotovo da više i ne razgovaraju. A njihova deca (Fob ima sina), iako znaju da im očevi to ne bi dozvolili, tajno se posećuju, izlaze u šetnje, na kafe ili u bioskop. Pokušavaju da bratsku ljubav koju osećaju održe živom. Nažalost, njihovi tvrdoglavi očevi ne misle tako.
Ali Vesela parada je na pomolu. Jedno je sigurno. Iako Fil i Fob to ne žele, putevi će im se ukrstiti. Njihova deca se nadaju da će tada okončati mržnju i zakopati ratne sekire. Ono što nisu znali – jeste kakva će se ludorija zapravo zakuvati. Jer gde ima Vesele parade, ima i baba-Živane. Ali, ne. Ona nije Vesela. Ona je samo živa. Previše živa.
Izvori fotografija: nydailynews.com, 3desktop.net
Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
