Beograd je mesto koje vrvi od ljudi različitih karaktera. Poput boja na slikarskoj paleti, svi oni poseduju određene osobenosti koje su međusobno suprotstavljene posve vidljivim razlikama. Ali, baš kao na paleti sa bojama, ponekad su u pitanju samo nijanse.
Neke od beogradskih žitelja ste već upoznali, neke ćete tek da upoznate, ali nijedan Beograđanin koji je 2020. godine živeo na tom mestu sudara dveju reka nije poznatiji i istovremeno omrženiji od Veštice. Dobro. Možda jedino baba Živana. Kada bi baba Živana umrla, to bi se zasigurno slavilo danima. Možda čak i nedeljama. Ali baba-Živanu na stranu, ni Veštica nije bila nešto omiljena u društvu – onom visokom, kao ni onom niskom. Od kako je postala javna ličnost – učestvovala je u rijaliti programu “Blato” – ljudi je još više mrze. Pogotovo estradne koleginice. Ali, s druge strane, svi joj se obraćaju za pomoć, za savet koji obično ne žele da čuju, ili, još češće, za koji sočni trač.
Njenu omrženost potvrđuje i činjenica da je ne voli ni njena rođena mačka Pas, sa kojom živi već dugi niz godina. Postoje anegdote o nastanku ovog tako neobičnog imena za jednu mačku. Najpoznatija je svakako ona koja kaže da Veštica nikad nije ni dala ime svom kućnom ljubimcu, već da ju je ova brkata (misli se na mačku), jednog dana toliko iznervirala, da ju je Veštica pojurila niz ulicu na sav glas vičući psovku sa rečima “pas” i “mater”. Mnogi očevici čuli su samo “pas”, iz čega je nastalo mačkino ime, dok su drugi, koji su pak čuli celu kletvu, shvatili sve potpuno pogrešno. Njihovi su mozgovi, isprani besmislenim telenovelama, umislili da Veštica zapravo objašnjava svojoj mački kako je ova došla na svet, a pošto se životinji nije dopalo kad je čula ko joj je otac, i pošto je shvatila da je zapravo nastala iz zabranjene ljubavi dve vrste (želela je da veruje da je to bila ljubav, a ne samo kres partija), uplašila se i, ne želeći da prihvati činjenicu, pobegla glavom bez obzira. Sada su, Bogu hvala, Pas i Veštica u dobrim odnosima.
Međutim, ono po čemu je Veštica bila najpoznatija, svakako je “zadizanje suknje”. Ovaj veštičji termin dobro je poznat svim Beograđanima. “Rečnik veštičje terminologije”, u izdanju Beogradskoga glasa klevete, daje objašnjenja čak dva značenja – jednog osnovnog i jednog prenesenog. Ono osnovno nema potrebe detaljno objašnjavati. Svako zna šta znači kad neko “zadigne suknju”. Rečnik u tom slučaju koristi ključne glagole – “podići”, “ući”, “svršiti”, “izaći”, “spustiti”. Što se tiče drugog značenja, onog metaforičkog, rečnik kaže: “Iznošenje prljavog veša u javnost; deklamovanje najnovijih tračeva, uglavnom netačnih i neproverenih informacija, ali često i sramnih istina; klevetanje; javno sramoćenje, itd.”
Ali jedno je bilo sigurno. Niko nije bio bolji od Veštice u njenom zadizanju suknje. Bar u ovom prenesenom značenju. Čak ni Udruženje ogorčenih penzionera opštine Čukarica. I to niko nije mogao da joj ospori.
***
Jednog kišnog dana, negde pri kraju meseca jula 505, dvoje zelene papuče na nisku potpeticu tapkale su po skorelom blatu uličnog trotoara. Nebo je počinjalo da se razvedrava, a sunce, koje se do tog trenutka skrivalo, ipak je odlučilo da nesebično obasja Čumićevo sokače ka kojem se misteriozna osoba uputila.
Ispred jedne brvnare, u središtu spleta stepeništa nekadašnjeg tržnog centra, stajala je Veštica. Nosila je čipkanu haljinu boje trule višnje, a na nogama šarene opanke sa spiralnim vrhom. Na glavi joj se nalazio crni šešir širokog oboda i dugačkog, špicastog vrha. Niko nije znao koliko je zapravo imala godina, ali već duže vreme nije starila. Izgledala je kao da je tek u kasnim dvadesetim, a zapravo, kako glasine kažu, imala je mnogo više.
Dim iz odžaka jednospratnog kućerka kovitlao se ka nebu u neobičnim, romboidnim oblicima.
Veštica i Pas negde na letovanju
― O, zdravo, gospođo Zdravka! ― mahnula je Veštica. ― Očekivala sam tvoj dolazak…
Gospođa Zdravka je, sa zagonetnim osmehom na licu, tiho ušetala u Veštičinu brvnaru. Bila je to omanja, punačka žena, sa rumenim obrazima i smešnom fizurom. Najpoznatija je bila po zatvaranju prozora u gradskom prevozu.
Nekoliko minuta kasnije, njih dve su, kao najbolje prijateljice, sedele oko okruglog stola prekrivenog prahom neobičnog porekla i ispijale čaj još nepoznatijeg porekla.
― Jovanka se porodila ― rekla je Veštica srknuvši vruć napitak.
― Stvarno? I šta je rodila?
― Ne zna se. Pokušavaju da utvrde.
― Nadam se da nije opasno.
― Da, i ja.
Tišina je bila teška i nimalo prijatna.
― Hoćeš još čaja? ― upitala je Veštica primetivši da je njena gošća već ispila sav napitak. Primetila je, takođe, kako brzim pokretom ruke stavlja neku tabletu sebi u usta.
Kako se tišina nastavila, Veštica je odlučila da nastavi da je remeti.
― Sinoć je Micićeva, ona sponzoruša, prvi put legla u postelju sa onim njenim bogatim osamdesetogodišnjakom…
― Odvratno.
― Da, jeste. Sa onom šminkom i lažnim ustima… Ne znam šta je video u njoj…
Ali tišina je, vaskrsnuvši, ponovo zavladala.
― Ministarkin sin ― započela je Veštica ― izašao je iz ormana. Čujem da gospođa mama nije baš srećna zbog toga. Ne znam samo zašto ga je metnula u orman ako nije želela da iz njega izađe. Inače, muž joj za tri dana izlazi iz zatvora. Mislim da će zbog toga biti još manje srećna. Iskreno, to je i zaslužila. Sve je to mogla mnogo bolje da uradi. Ne znam kako, ali mogla je bolje…
Gospođa Zdravka zamišljeno je klimala glavom. Pogled joj je nestajao u dubinama misterioznog praha na drvenoj ploči okruglog stola. Delovala je odsutno, potpuno izgubljeno u svojim mislima.
― Draga gospođo Zdravka ― osmehnula se Veštica. ― Nisi došla ovde da bi slušala kako ja zadižem suknju, zar ne?
Gospođa Zdravka se premišljala nekoliko sekundi, a onda je par puta odmahnula glavom.
― Hoćeš li mi ondak reći čemu tvoja poseta? Ne želim da pokrećem svoje mađije, zato mi sama rekni.
Gospođa Zdravka je oklevala. Ali ne zadugo. ― Hoću da mi kažeš da li ću se razboleti? Znaš… onako… teško?
― Da, naravno.
― Platiću ti.
― Ne, ipak se nećeš razboleti. Možda tek za koji mesec.
― Da li je hiljadu dinarskih dukata dovoljno?
― A možda ipak za koju godinu.
― Mislim da ću nabaviti nekih desetak hiljada. A? Šta veliš?
― Kroz desetak godina, imam utisak, obolećeš od raka ― Veštičin pogled bio je hladan, surov, nemilosrdan. A osmeh – osmeh pohlepe.
― Sto hiljada dinarskih dukata. Moja poslednja ponuda ― gospođa Zdravka se sada već preznojavala. Osetila je kako joj se ruke tresu. Bilo je vreme za novu porciju tableta.
Tada je ispod stola prošetala Pas. Nekoliko sekundi uvijala se oko gošćinih nogu, a onda je skočila na prozorski sims i tamo se izvrnula.
― Sto pedeset hiljada ― rekla je Veštica osmehnuvši se ― i mogu da predvidim da ćeš biti zdrava još dugo, dugo…
― Da imam taj novac, ne bih se vozila Seljobusom ― snuždila se gospođa Zdravka. ― Ali ne brini. Nabaviću ga nekako…
― Uvek se lepo ispričamo kad mi dođeš u posetu, zar ne? ― obeshrabrujući osmeh nije se skidao sa Veštičinog mermernog lica. ― Šteta samo što nikad ne možeš da ostaneš i na ručku.
― Da, jeste.
― Da ti pošaljem bankovni račun ili ga već imaš?
― Kučka ― doprelo je iz pravca prozora.
Izvori fotografija: tumblr.com, ebsqart.com
Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
