Kažu da Beograd 2020. godine nije mnogo drugačiji od Beograda 2019. godine, iako je samo još baba Živana živa iz te praistorijske epohe. Ali neke pojedinosti ostale su iste. Redovi u domovima zdravlja jedne su od njih. Kao i natmurene šalteruše državnih institucija (i nekih privatnih – onih gde plate kasne). Zapravo, to nisu one šalterke iz starih vremena, jer, da ponovimo, iz tih vremena samo je još baba Živana prisutna, ali je utvrđeno da su njihove potomke. Geni, iako izubijani surovošću vremena, ostali su nepromenjeni. Baš kao i svoje pra-pra-prabake, ili kurlebala, sukurdove i surdepače – kako bi se izrazili ugledni čuvari tradicije – i ove šalteruše oličenje su pozavidne ljubaznosti, pristupačnosti i uljudnosti.
Međutim, najcenjenija arheološka iskopina iz tih davnih vremena jeste autobus linije 504, iako nikada nije ni bio zakopan da bi ga otkopavali – po sredi je čista arheološka kleveta. Taj raspali, žuti autobus, u narodu prozvan Seljobus, koji je nekada saobraćao zajedno sa još jednim sirotanom (koji je, otkriveno je kasnije, izdahnuo u sred saobraćajnog špica), nekada je spajao naselje Resnik sa naseljem Miljakovac. U 2020. godini autobuska linija 504 nema tačno utvrđenu rutu, već poput uličnih pasa luta po celom gradu. Kreće kad hoće, ide kuda hoće, staje na stanice na koje hoće.
Šofer Seljobusa zove se Milisav, mada ga svi znaju kao ludog Miću. Zašto je dodat epitet “lud”, niko živ ne zna, osim možda baba-Živane koja tu tajnu, kao i sve druge, u grob nosi. Mnogi su pokušali da je i pošalju tamo, posebno tajkuni kojima se zamerila, ali neće matora da mre, voli da se inati, pa kaže da će je u grob oterati samo preko nje mrtve. Ova tako mudra izjava izučava se, proučava i tumači na čak sedam fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Jednog paklenog dana meseca jula 505, verovatno je bila nedelja u pitanju, Seljobus se pojavio negde u Borči i krenuo u još jednu šetnjicu po Beogradu. Prethodnih nekoliko dana nisu mu baš najbolje radila zadnja dvoja vrata. Sad više uopšte nisu mogla da se zatvore. Ali Mića se nije previše oko toga potresao pošto je onako lud već odavno prestao da razlikuje ispravno od neispravnog, samom Seljobusu to nije smetalo, a putnici… Pa, ionako ih je poslednje dve nedelje bilo previše, ovo će bar smanjiti broj povreda nastalih u tučama oko preostalih sedišta.
Na prvoj stanici, kod Pančevačkog mosta – pre toga se Seljobusu nije stajalo da pokupi putnike (ustao je na levi točak) – ušla je baba Dušica, jedna uglađena beogradska gospođa narogušene prirode, koju su pamtili po nesebičnoj oholosti i podlosti. Uvek je nosila gomilu nepotrebnog nakita, mini-val frizuru i upadljivo rumenilo. Njega je uspevao da nadmaši samo još jeftini parfem kojim je posipala svoje uredno ispeglane blejzere.
― Ne rade vam zadnja vrata, Mićo! ― dobacila je šoferu.
― Pere sudove i čeka patku! ― odgovorio je Mića čitajući novine okrenute naopačke. Seljobus je, kao i uvek, išao sam.
Baba Dušica je zamahnula rukom kao da time vozaču upućuje da mu nema pomoći i da je, ne izgubljen, već pronađen slučaj. Na bubanjpotokovačkom buvljaku, tačnije.
Ovako je Seljobus često sebe video. No, lepo je biti maštovit.
Na sledećoj stanici su od viđenijih ljudi ušli (i svi ugrabili sedišta) smrdljivi Kile (zbog kojeg je gorivo u autobuskom rezervoaru pretilo da se zapali); gospođa Zdravka; Duško Silni, momak od šesnaest godina, koji je, zbog spleta nesrećnih okolnosti i ponavljanih razreda, trenutno pohađao sedmi osnovne; Nada, devojka od dvadesetak godina, koju su neobrazovani zavidnici zvali Knjigomoljka; i Nema Se Para Pa Sam Švercer, neženja kojeg ste stalno mogli da zapazite po prevozu. Kako se Seljobus bližio Dorćolu, bilo je sve više putnika, pa je sa oduševljenjem mnogih mogla da otpočne igra “Znojave sardine pipkaju se otpozadi”. Napaljeni Duško Silni najviše je u ovom uživao.
Negde u podnožju Kalemegdana, u Karađorđevoj, na jednom stajalištu pokraj pristaništa na zadnja vrata ušlo je petoro zbunjenih turista, ali već na prvoj krivini završili su na kolovozu. Baba Tužibaba bi vam se zaklela da je videla baba-Dušicu kako neprimetno gura turiste smrti u naručje, ali baba Dušica bi vas odmah ubedila u suprotno – da baba Tužibaba, usta joj se osušila, laže k’o “žene lakog morala”, i da su kriva pokvarena vrata pa su turisti “slučajno malo ispali”.
Već kod Dušanovca postalo je jasno da ovako više ne može. Prva se pobunila Nada. Spustila je knjigu koju je čitala na krilo i podigla pogled.
― Molim vas, otvorite prozore, ovde više ne može da se diše. I Vi, gospodine, sklonite mi tu ruku sa glave ― rekla je.
― A, ne, ne, ne… nemojte otvarati prozore, nešto me žiga u prsima ― usprotivila se gospođa Zdravka.
Čovek koji je do tog trenutka držao ruku na Nadinoj glavi okrenuo se ka drugom redu sedišta i spustio podlakticu na glavu neke druge devojke.
Nema Se Para Pa Sam Švercer, koji je do tog trenutka spavao na stepeništu, umešao se u raspravu ne otvarajući oči. ― Osim toga, prozori ne rade. Još odavno sam rekao Mići da ih popravi.
― Ali, pobogu ― Nada je pokušavala da ostane pribrana ― napolju je hiljadu stepeni!
― I to što kažeš! Zar hoćeš da dobijem toplotni udar? ― upitala je gospođa Zdravka. ― Ne, ne, prozori se neće otvarati.
― Ovo je nečuveno!
― Tri auspuha i dve limunade! ― začuo se Mića iz šoferske kabine.
U tom je trenu baba Dušica povukla Nadu za kosu. Nije joj se dopadalo što ova čita knjigu u autobusu. Gospođa Zdravka se vidno iznervirala, jer je htela ona Nadu da povuče za kosu, pa je bočicom sa pilulama za smirenje, što je držala u ruci, gađala baba-Dušicu u glavu, ali je, ne želeći to, pogodila Duška Silnog. Momak je odmah skočio sa svog mesta.
― Alo bre, o’š da te bi’em, bre!
U drugom delu autobusa jedan deda prišao je devojci sa glomaznim slušalicama na ušima.
― Mogu li da sednem, bolu me noge?
― Ne.
― E, ne udala se nikad dabogda.
A onda se začio vrisak. ― Ljudi, žena se srušila! Pomagajte, izgleda da je mrtva!
― Ma, ne brinite ― ustala je baba Dušica ― to je samo baba Živana. Videla sam je kad se ušunjala, kučka. Videla rospija da nije u centru pažnje, pa se izvrnula na pod.
Rasprava bi još dugo trajala, najverovatnije do sumraka, da smrad smrdljivog Kileta nije prisilio svu vodu iz hladnjaka da ispari, pa se Seljobus pregrejao i zaustavio na pola puta ka Jajincima. A onda su svi u miru izašli.
Izvori fotografija: redbubble.com, thebuspeople.co.uk
Prvi tekst iz ovog serijala pročitajte ovde.
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
