Treba nam veza u kojoj ćemo nastaviti da otkrivamo sebe
Ali ne kao psihoterapija, ljubav ne može da obavi (sav) terapeutski posao. Samospoznaja nikad ne prestaje. I kad iz pozicije nekog nivoa samospoznaje, neke dostignute svesnosti, priđemo drugom biću i povežemo se sa njim, ta veza treba da bude dvosmerno razvojna. Da svako od nas u njoj nastavi da otkriva sebe. Partner treba da bude podrška našem rastu i razvoju, ali najpre mi sami moramo da budemo dovoljno snažni i razvijeni, da bismo prihvatili sa radošću samospoznaje koje nas neminovno očekuju u vezi. Ukoliko tražimo nečiju snagu, da nam služi kao štaka, podupirač, motor, vetar u leđa, onda ne tražimo partnerstvo, nego staraoca. Samo dve snažne, stabilne, celovite osobe mogu da pronađu u vezi ono što su najpre pronašle same u sebi – sposobnost za rast i razvoj, razumevanje i toleranciju.
Niko nema mapu za izgubljene duše
Moraćemo sami da se orijentišemo na bolnom putu samospoznaje, kroz bolne veze, gubitke i razočaranja. Tumarajući putem kojim se češće posrće, možda ćemo sresti osobu koja takođe nastoji da se orijentiše, u čemu jedno drugom možemo da pomognemo, ali niko nikoga ne može da spase iz pustinje – možemo nekoga dovesti do oaze (ili dozvoliti da neko dovede nas), ali ne možemo ga naterati da se napoji, umije, odmori i shvati da je bezbedan. Ako se na svom putu iz straha prilepimo za nekog, u strahu ćemo i ostati, a zaljubljenost će pojačavati strah i neće dozvati ljubav, neće dopustiti da se frekvencija promeni i da se odnosi prodube i sazru.
