Reći anksioznoj osobi da je u redu da bude anksiozna niti olakšava niti pomaže, bez obzira na dobru nameru. Jer, i da je u redu i da nije u redu, ja ću biti anksiozna jer sam takva, jer imam taj problem i ovo kvazi razumevanje do mene ne dopire – i dalje mi se vrti u glavi, i dalje se preznojavam, i dalje cela drhtim, dok mi srce lupa tako jako da mislim da ću se onesvestiti jer ne mogu da dođem do daha. Napad anksioznosti ili napad panike nije nešto što će prestati samo zato što mi je neko rekao da je u redu da se tako osećam, naročito kada je napad fizičke prirode. Znam ja da je u redu jer u nekim trenucima ne mogu da biram da se osećam drugačije, ne mogu da idem protiv sebe, i baš me briga šta će ko da kaže, samo želim da pronađem način da se smirim, opustim i nastavim dalje. Hvala na razumevanju.
Ono što treba reći anksioznoj osobi jeste da treba da potraži pomoć jer sama očigledno ne može da se izbori sa ovim izazovom. Ili, još bolje, anksioznu osobu treba uhvatiti za uvo i odvesti kod terapeuta. OK, šalim se malo, ali volela bih da je to meni neko uradio, volela bih da nisam bila toliko tvrdoglava i da nisam sebi dozvolila da se nekoliko meseci mučim sa napadima pre nego što sam odlučila da potražim stručnu pomoć jer sam shvatila da je krajnje vreme da sve to prestane. Znam, nije prijatno pričati o tome, ali to je samo zato što smo “naučeni” da su svi sa mentalnim problemima “ludi”. Budalaštine…
No. Napad anksioznosti, dakle. Dešavaće se i kada budeš počela sa psihoterapijom, čak i u slučaju da uzimaš neku medicinsku terapiju. Prosto, organizmu i nervnom sistemu je potrebno vreme da se smiri i oporavi. A čak i da je izražena anksioznost godinama iza tebe, kao što je to u mom slučaju, i dalje će se dešavati da te s vremena na vreme preklopi talas straha, brige i strepnje koji će uzrokovati i neku od fizičkih manifestacija. Ipak, bitna razlika je u tome što sada znaš sa čim se boriš, što sada možeš da prepoznaš i imenuješ problem, što si sada dovoljno jaka da uz nekoliko malih trikova ili vežbica brzo sebi možeš da olakšaš trenutnu teskobu. I dalje će biti neprijatno, ali ćeš ti sada znati šta treba da radiš – preživela si toliko do sada, preživećeš i ovaj put. Obećavam.
Prepoznaj svoje okidače
Posle izvesnog vremena borbe sa anksioznošću, počećeš da uočavaš svoje obrasce ponašanja, tačnije, naučićeš i prihvatićeš da su određena mesta ili situacije tvoji okidači za pojavu izražene anksioznosti. Na primer, ja se najozbiljnije plašim da provedem noć sama u stanu upravo zbog svojih nekadašnjih iskustava sa napadima panike. Kada sam duže sama u stanu i pada noć, počinje da mi bude nelagodno. Ponekad mi je nelagodno i u autobusu. A ponekad se toliko uznemirim kada sam zapravo jako srećna! Pretpostavljam da se samo plašim da nešto ne krene po zlu, sada kada sam najzad ostvarila ono što sam dugo želela. Smešno je to šta sve naš mozak smatra opasnošću. Pa ipak, to što znaš šta te inače “trigeruje” daje ti prednost – ti ćeš kontrolisati svoju anksioznost, a ne ona tebe. Izbegavaćeš te situacije koliko možeš i koliko je realno, a ako ne možeš…
Imaj plan
Ako ne možeš da izbegneš stresnu situaciju, imaćeš spreman plan kako da je ublažiš i kako da pomogneš sebi da ne izgubiš konrolu! Na primer, ono što meni pomaže jeste da se najpre fokusiram na disanje (znam, i ja sam mrzela ovaj savet dok nisam naučila kako da ga primenjujem da bi mi zaista doneo olakšanje), dišem polako i duboko, dok ne osetim da sam cela pluća ispunila vazduhom. Zatim se malo pokrenem, prošetam po stanu, oko zgrade, odem do prodavnice, pustim seriju, slušam muziku i trudim se da pevam i igram. Listam Instagram do iznemoglosti ili se dopisujem sa nekim. A ako baš ništa ne pomogne, onda se isplačem i bude mi bolje. Znaj svoje okidače i znaj kako da ih učiniš nemoćnim – samopouzdanje i vera u sebe su jako važni u ovim trenucima!
Pozovi svoju “sigurnu” osobu
Znati na koga možeš da se osloniš u ovim trenucima jako znači. Imaj svoju “sigurnu” osobu. Nemoj sama. U trenucima kada se osećaš da si toliko preplavljena anksioznim mislima i senzacijama da ti je teško da se vratiš u stvarnost, pozovi nekog na koga možeš da se osloniš. Ne moraš toj osobi da kažeš da se osećaš loše (iako će verovatno primetiti da nešto nije u redu) već možete pričati o nekim svakodnevnim stvarima. Ubrzo ćeš se opustiti, povratiti kontrolu nad sobom i moći ćeš da nastaviš dalje sa svojim danom. Ukoliko ti se napad anksioznosti dešava pred tom osobom, pomoć dolazi još brže – zagrljaj zaista čini čuda!
Opusti mišiće
Psihička napetost se obično ogleda u fizičkoj napetosti – vilica ti je stisnuta, čelo namršteno, ramena podignuta i stegnuta, cela si u grču i kao da čekaš trenutak za napad. U takvom položaju, još uz pritisak teških misli, naravno da nećeš moći lepo da dišeš pa ćeš se još i uspaničiti. Zato se najpre opusti, svaki mišić na telu. Ako možeš lezi i svesno opuštaj deo po deo dela, a ako nisi u prilici da legneš, onda samo ustani, ispravi se i malo promrdaj. Tek tada počni da sprovodiš vežbe disanja i, ako si u prilici, poslušaj neku vođenu meditaciju. Može da bude od pomoći.
Obrati se terapeutu
Kao što sam rekla na početku, sa bilo kojim psihičkim poremećajem ne treba da se nosiš sama. Pa zašto postoje toliki psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti?! Hajde molim te, 21. vek je, a život je takav da je sve više i više ljudi koji imaju problem sa mentalnim zdravljem. Čega se plašiš? Da budeš dobro? Da budeš ponovo srećna i opuštena?
Fotografije: unsplash.com
Ivana
