Malo-malo pa uhvatim sebe da razmišljam o tome kako je nekad nešto bilo tako mnogo lakše uraditi ili kako je nekad nešto bilo tako lepo jer nije bilo obavezno ili preopterećeno nepotrebnim razmišljanjem i kalkulisanjem ili kako nekada o nečemu nisam ni morala da brinem kao sad, ili kako… I tako u nedogled. Srećna vremena, reklo bi se. A što je najgore, mnoge od tih stvari za kojima sada žalim uopšte nisam cenila kao mala… Na primer:
Kad si mala, uvek imaš spremljen/spakovan ručak
I sada, duguješ jedno veliko “hvala” mami, tati, baki, kome god, što se budio rano i spremao ti da jedeš svaki put, pakovao ti šta ćeš da poneseš u školu kao užinu i što ni o čemu u vezi sa hranom nisi morala da brineš. Sada, kada si odrasla i možda živiš sama ili čak imaš i svoju decu kojoj isto to radiš, shvataš da je tako iscrpljujuće razmišljati šta ćeš svakog dana da kuvaš, iscrpljujuće je kuvati, spremati i čistiti, naročito kada to još i treba da izbalansiraš sa poslom. Huh…
Kad si mala, bez problema se budiš rano, odmorna i spremna za akciju
Moja energija sada je… Nisam razmažena, ali stvarno više nemam snage da se budim rano ujutru. Nikako da se naspavam, nikako da budem odmorna i funkcionalna kada ustanem iz kreveta. A dan bez kafe, tačnije, šolja i šolja kafe, ne želim ni da zamislim. Dakle, definitivno mi nedostaju ti dani puni energije!
