Aprila meseca, dana 11, leta gospodnjeg 1977, Pariz je bio siv i tužan grad koji se, teška srca, opraštao od svog miljenika. Jedna gospođa izgubila je baš tog prolećnog dana drago i voljeno biće, jedna mlada dama oca, a svet umetnika čiji duh i dan-danas luta ulicama grada svetlosti.
Tri šibice upaljene u noći
Prva da ti vidim lice
Druga da ti vidim oči
Poslednja da ti vidim usta
I čitava tama noći da bih se setio svega toga
Stežući te u zagrljaju.
Siromašni dečak Žak odrasta u Tulonu. Teška vremena, nedostatak novca i hrane, stalne selidbe. Prever vrlo brzo stasava u ozbiljnog i odgovornog mladića. Kao i svi njegovi vršnjaci, gladni i bosi, i on odlazi u vojsku. U Linevilu i Carigradu sreće Iva Tangija i Marsela Dijamera, buduće umetnike sa kojima će po povratku u rodni grad deliti stan, dobro i zlo.
Kuda odlazi ta krv prolivena
Krv zločina… krv ratova
Krv nesreće
I krv ljudi mučenih u tamnici…
Prijateljstvo, tako snažno kao što je njihovo, trajalo je godinama. Deo njihove vesele družine bili su i Breton (André Breton), Rober Deno (Robert Desnos), Luj Aragon (Louis Aragon), kao i mnogi drugi nadrealisti tog doba. Često su organizovali večere u domu Preverovih na kojima su raspravljali o umetnosti do kasno u noć. Posle razlaza sa Bretonom, Žak se okreće sedmoj umetnosti i zajedno sa mlađim bratom Pjerom radi seriju uspešnih filmova, piše scenarija za pozorišne predstave, a neretko koristi svoju poeziju u nežnim, romantičnim melodijama.
Prever sa prijateljima umetnicima
Uz Prevera zaljubljivale su se generacije koje su u toplini i nežnosti njegovih stihova pronalazili sebe, trunčice neostvarenih snova o iskrenoj i nepobedivoj ljubavi. Uz Žakove stihove rađale su se prve ljubavi, svitala neka nova jutra, preplitale gorke sa slatkim uspomenama. Jedan minut trajao je čitavu večnost na zemlji koja je bila zvezda.
Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda.
Pesnik koji se protiv nepravde borio stihovima
Ali dobri, stari Žak nije bio poznat samo kao poeta mekog srca. Neki bi rekli da je bio i anarhista, buntovnik, ili jednostavno čovek koji se borio protiv nepravde kao Don Kihot. Nije mogao da podnese mučenje nejakih od strane bogatih i silnih velikana koje je branio u svojim stihovima.
Ljudski trud nosi podvez za kilu
i ožiljak iz borbi
koje radnička klasa
vodi protiv sveta besmisla i bezakonja.
Ljudski trud nema pravi dom
on zaudara na rad
pluća su mu bolesna
zarada mršava
deca takođe…
Njegove tople reči bile su oštri mač u borbi protiv nepravde društva prema deci. Dobri i mili Žak nije mario za starost ljudi, njihovu boju kože ili nacionalnost. Verovao je da su svi ljudi jednaki. Nepravda, govorio je Žak, ne bira mesto ni vreme, nepravda je uvek prisutna.
Razbojnik! Mangup! Lopov! Ubica!
To ljudi čestiti prete
idu u lov na dete…
Prever se nije bavio politikom. Njegova pobuna je bila čista, iskrena, poetična. Nije imao program, plan kao kakav političar namazan svim bojama. Žak se borio jedinim oružjem koje je imao: stihovima. Verovao je da postoji pravda, sanjao je slobodu, a postojao je samo jedan put da se do nje dođe: literarnom revolucijom.
Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena…
Prever, koji je video sav jad i čemer ratova koji su odnosili ljudske živote kao vetar lišće u oluji, često je u stihovima osuđivao zlo koje su osvajači sejali kroz istoriju. U pesmama često se provlači krv kao lajtmotiv, rat kao najveći idiotizam i besmisao koji ubija život i sve ono što zaista vredi: ljubav. U znak revolta nastaje “Barbara”, jedna od najlepših ljubavnih pesama, koja najbolje opisuje borbu između ljubavi i smrti, života i očaja dvoje ljubavnika na kiši bombi koje neće uspeti da unište osećanja koje žive u dobro nam poznatim stihovima.
O Barbara
rat je velika svinjarija
šta se sa tobom dogodilo
kad je ovo kišno nebo
oganj krv i čelik lilo…
U Preverovim stihovima pronalazimo i misli posvećene religiji koju smatra sredstvom za manipulaciju ljudima. Jasno je da ne miriše crkvu i njeno mešanje u politiku i u život ljudi. On sanja slobodu, život ispunjen radošću i emocijama.
Otče naš iže jesi na nebesi
ostani gde si
a mi ćemo ostati na zemlji
koja je ponekad tako lepa…
Žak Prever, pesnik ljubavi, malih ljudi, borbe za slobodu, anarhista mekog srca koji je brisao granice koje je svet postavio običnim ljudima i uspeo u tome.
Sačekati da ptica uđe u kavez
a kad uđe
blago zatvoriti vrata kičicom
zatim
obrisati sve rešetke jednu za drugom
pazeći da se ne dodirne nijedno pero ptice…
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.
