Živela je život koji joj neće
dati umreti, jer je
ime besmrtno sviju onih,
koji su osećali i radili za svoj rod.
Davne 1811. godine (po starom kalendaru) rođena je beba koja će postati prva srpska slikarka. Beba koju će Srpsko učeno društvo izabrati za svog počasnog člana. Prva žena koja će u Srbiji naslikati istorijsku kompoziciju. Prva žena koja će Srbiji ostaviti svoja dela i novac da o njemu brinu. Rođena je Katarina Ivanović, koja će u istoriji srpske umetnosti biti po svemu prva žena.
Njena ljubav prema slikarstvu vodila ju je kroz Evropu, tako da je i njeno poznavanje umetnosti bilo zasnovano na iskustvu.
Vrlo rano je pokazala interesovanje i talenat za slikanje, te su je, zahvaljujući finansijama, ljudi koji su znali da cene umetnost poslali u Peštu da uči. Zahvaljujući grofici Čaki (Csáky), vrlo brzo posle smrti roditelja njeno obrazovanje se nastavilo u Beču. Krajem 1835. godine, upisuje bečku Akademiju za likovne umetnosti. Morala je da bude vanredni student ove institucije, jer u to vreme žene još uvek nisu imale ista prava kao muškarci. Portret iz 1836. godine pokazuje samosvesnu mladu ženu koja, pored toga što sebe predstavlja svetu, samouvereno gleda u posmatrača. Odevena je u svečanu haljinu i ima moderno nameštenu frizuru za to vreme. Ono što izdvaja ovaj portret jeste i prepoznatljiva, vanredna veština kojom Katarina obrađuje materiju.
Autoportret iz 1836. godine, u svečanoj modernoj haljini
Više od pet godina marljivo radi na Akademiji, zahvalna grofici na njenoj nesebičnoj podršci. Zatim započinje putovanja po Evropi, što je bilo izuzetno, naročito za žene. U tom periodu svoja učenja izoštrava praktičnim znanjem. Obilazi Italiju, Holandiju, zatim Pariz, gde joj je, iako kratko, iskustvo bilo veoma dragoceno. Početkom 1844. godine odlučuje da svoje učenje naredne dve godine nastavi u Minhenu.
Korpe pune zrelog grožđa njena su večna inspiracija
U prestonici Bavarske otvaraju joj se novi vidici, izuzetno značajni i za nju i za srpsko slikarstvo. Njen opus nije velik, ali njene mrtve prirode i teme iz svakodnevnog života donose značajna obeležja srpskom bidermajeru. Ipak, ono čemu je Katarina težila kada je došla u Beograd, grad i zemlju svojih predaka, bilo je istorijsko slikarstvo. Može se reći da je njeno ”Osvajanje Beograda 1806.”, koje je radila između 1865. i 1873. godine, trijumfalni početak istorijskog slikarstva. Na njenoj slici sevaju puške i bukti plamen, pre nego na delima Đure Jakšića. Nažalost, to vreme i sud onih koji su se pitali za mišljenje nisu odobrili, odnosno nisu prepoznali Katarininu naprednost. Nagradu za jednu verziju ove slike dobila je 1845. godine, ali u Minhenu. Međutim, ova slika nije sačuvana do danas.
Istorijske kompozicije oduvek su bile njen omiljeni stil, ali za rad nije dobila podršku
Došavši u Beograd iz sredina koje su svojom razvijenošću ipak bile ispred Srbije, ona donosi i obrazovanje koje pokušava da primeni. To što je žena naročito joj otežava situaciju, ali ni mnogim muškarcima to nije lako išlo od ruke. Pomalo razočarana, već 1847. godine odlazi iz Beograda u Stoni Beograd, grad u Mađarskoj, gde provodi ostatak svog života, a to je bio i grad u kome je odrasla. Po njenoj smrti odlučeno je da njeni zemni ostaci budu preneseni u Beograd, gde danas na Novom groblju počiva prva srpska slikarka, Katarina Ivanović.
U Narodnom muzeju u Beogradu, otvorena je izložba pod nazivom “Slika u ogledalu – Katarina Ivanović”, koja sadrži 36 dela iz opusa naše slikarke. Izložba će za sve posetioce biti otvorena do kraja februara 2012. godine.
Katarinin veliki prijatelj, Sima Milutinović Sarajlija, posvetio joj je pesmu, jednu od njegovih najpoznatijih, “Trojesestarstvo”.
Sve pojasa… draži Afroditske
Nek Amore ljupke zabaljkaju,
Nek po harfe žicam’ Eolijske
Lahorčići lahko udarkaju;
Al’ Serb-vila rada pevakinja
Pazi, cjeni, jošte uzvišava,
Sve što radi njena sestrakinja,
Svoj li život čime dokrašava.
Svuđ je čega, no u Beču nešta,
Što još i Feb dosle ti ne viđe:
“Srb-djevojka kist vladati vješta!”
Jel’ to bilo još ikada igđe?…
Sobom nežna nežno iskraskava
U obliku sve pričerke lica,
Odobrenje znalca izlaskava;
Radosna joj njena rodilica!
Još se trudi, još ozbilja uči,
Da b’ iskustvu verha dokučila,
I kad o tom već se tol’ko muči,
Serpstvo i tim, Bog daj! ovjenčala!
Ove l’ pjesne tebi s’ posvećaju,
A da s’ tobom Serpke nakićaju…
U znak zahvalnosti naslikala je jedan portret Sime Sarajlije
Iva Šapić je budući istoričar umetnosti. Nesuđeni Šerlok Holms II. Budući umetnik, krojač, kuvar, organizator venčanja i vlasnik cvećare i kafića–knjižare. Ili pisac. Ili turistički vodič. Ili profesionalni čitač knjiga. Ili sve to, ako poživi koji vek duže.
