“Mrzeo sam da radim u boji. Mrzeo sam transparentan film. Stvarao sam boju tako što nisam znao kakav je film u kameri”, Helmut Newton.
Možda ćete pomisliti da meni koji se dosta ložim na fotografiju treba zabraniti da pipnem foto aparat, jer sam o delu Helmut Newton-a znao malo toga, kraće rečeno, ništa! Za “Wannabe” sam napisao dosta redova o modnoj fotografiji i o ljudima koji je stvaraju. Proučavao sam njihove stilove i pristup. Već par dana lutam po internetu, pokušavam da pogledam ako ne sve, onda veći deo Helmut-ovih kreacija. Evo kako bih najbolje opisao njegov rad i uticaj.
Zamislite da je modna fotografija mlado i krhko drvo koje raste sporo. E sada zamislite da se pojavljuje Dr. Newton! On je i Voda i Sunce i Zemlja i Vetar za to drvo. On je otac modne fotografije, kakvom je danas znamo. Alfa i Omega ako vam je lakše. Čovek koji je uzor, svima koji su počinjali ili nameravaju da počnu da se bave modnom fotografijom. Ali, u ovom slučaju ne mogu da upotrebim samo reč “modna”, jer lepše zvuči, čista i bezgešna umetnost, magija pokreta, snaga modela, nezaustavljiva genijalnost!
Rođen u Berlinu u zlatnim dvadesetim, u imućnoj Jevrejskoj porodici. On sam priseća se tih godina na sledeći način: “Često sam bio bolestan, mlitav, sklon nesvesticama i bio sam svetski šampion u masturbaciji. Moja majka je uvek bila zabrinuta za moje zdravlje, tako da me je u školu odvozio uniformisani vozač kako bih izbegao mogućnost bilo kakve zaraze. Nije mi bilo dozvoljeno da dodirujem ograde i gelendere, nisam smeo da dodirujem novac… Bio sam razmažen, nepodnošljiv i užasna kukavica.”
Kao osmogodišnjak upoznao se sa utrobom grada gde svetla gore crveno, gde su žene gole i imaju bičeve. Možda je baš to što su mu oči “ispale” u ranom detinjstvu, pokrenulo u njemu strast i opsednutost ženskim telima. Svoj prvi foto aparat kupio je sa 12 godina, a zanimljivo je to da mu je uspela samo jedna slika od cele rolne. Par godina kasnije odlučio je da postane svetski novinar i da putuje svetom. Kao dokaz da se snovi ne ostvaruju bas tako lako, 1936. godine izbačen je iz škole. Kada mu je bilo samo šesnaest godina uz majčinu pomoć (jedna je majka) počeo je da radi u berlinskom ateljeu kao asistent slavne modne fotografkinje Elsie Simon (svoja dela potpisivala je sa Yva). Njegov otac to nije sasvim prihvatio, pa mu je rekao: “Sine moj završićeš na dnu!” Magija nestaje 1938., kada je počeo masovni lov na Jevreje. Atelje se zatvorio, Elsie je umrla u logoru, dok je Helmut kao osamnaestogodisnjak izbegao u Singapur. Radio je kao foto reporter lista Singapore Straits Times odakle su ga zbog “nesposobnosti” otpustili posle svega dve nedelje.
Odlaska iz nacističke Nemačke Helmut Newton seća se kao krstarenja Mediteranom, kad je “zaglavio sa udatom tridesetogodišnjakinjom”. I još dodaje: “Morate shvatiti da je za nas Jevreje taj brod bio rajsko ostrvo jer nas konačno niko nije mogao povrediti. Svako veče smo plesali, napijali se i vodili ljubav. Ja sam oduvek sedamnaestogodišnje devojčice smatrao manje uzbudljivim od starijih žena: glamuroznih, sofisticiranih i punih seksepila”. Pet dolara koje je imao pristigavši u Singapur odmah je potrošio u bordelu, objašnjavajući kasnije da mu je lični osećaj za finansije uvek govorio kako nema razlike između imati pet dolara u džepu i biti bez prebijene pare.
Odlazi u Australiju, i posle par godina u vojsci, otvara svoj studio u Melburnu. Uprkos promiskuitetnoj prirodi i vrlo liberalnim pogledima na ljubav i seks, ženi se sa , June Browne australijskom glumicom i kasnije fotografom, koja je radila pod pseudonimom Alice Springs. Sa njom je ostao u braku sve do njegove smrti 2004. godine. Kada su ga u jednom intervjuu upitali o njegovom braku sa June on je rekao: “Ja sam feminista. Ukoliko posao u inostranstvu završim ranije nego što je bilo planirano, uvek pozovem June s aerodroma. Nikada nisam želeo da je iznenadim. Nedavno sam zamolio June da mi potraži naočare. Pitala me je da li sme da pogleda po mojim džepovima. Smatram da je to jedino ispravno, čak i posle pedest i četiri godine braka”.
Helmut je u početku svoje profesionalne karijere fotografa radio sve, od slikanja venčanja, do musavih beba. 1952. godine počinje da radi za australijski Vogue, ali Australija ga ne ispunjava. Sledeća stanica bila je London, ali rezultat je bio isti. Odlučuje se za Pariz i 1961. godine počinje da radi za francuski Vogue. Saradnja traje do 1983. godine. U ovom periodu radi za niz vodećih časopisa, Elle, Queen, Playboy, Stern, američki i italijnski Vogue. O saradnji sa Playboy-em kaže: “Bio sam njihov saradnik dvadesetak godina. Moje fotografije su se čak i njima činile previše riskantnim za objavljivanje. U jednom trenutku su me zamolili: “Molim te, uradi nešto za nas… ali ništa tako nastrano kao što radiš za francuski Vogue”.”
Za vreme boravka u Njujorku, na zadatku za Vogue, 1971. godine doživeo je ozbiljan infarkt i to je zauvek promenilo njegov odnos prema fotografiji. Na nagovor supruge počeo je na fotografijama da forsira seksualnost. Tako su žene na fotkama postajale hrabrije i agresivnije. Uglavnom u uznemirijućim situacijama. Iako je većina njegovih modela bila društvena elita, Helmut je voleo da ih snima u sumornim i siromašnim uslovima. “Bela žena” je naslov njegove knjige radova iz tih godina. Iako je bila kritikovana, prodata je u preko hiljadu petsto kopija u prve dve nedelje. Na česta pitanja novinara o tipu žena koje preferira, odgovarao bi: “Zavisi, moj ukus je podložan promenama tokom vremena. U svakoj dekadi ženska tela izgledala su drugačije, razlikovala su se. Danas na celoj planeti svi izgledaju isto: u patikama i džinsu”. U narednim godinama usledile su nagrade. Radovi iz serije Sie Kommen, predstavljaju modele koji su goli na jednoj fotografiji, a zatim obučeni i u istoj pozi na drugoj. Kopije su prodavane za više od pedeset hiljada dolara.
I pored toga što je umeo da kaže: “Svoje modele gledam kao što farmer gleda svoje krave”, fotografije Helmut Newton-a pokazuju koliko je obožavao svoje modele. Uglavnom bez boje, uglavnom crno i belo. Odsustvo i prisustvo. Svetlo i mrak. On se rugao modnoj industriji, onoliko koliko je i jačao. Slava mu.
Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.
