“Ej, Nina, kakva glaščina! Čovek peva, ma bolje od svih koje sam čula! Sa Canetom iz Partibrejkersa je nešto pevao na Akademiji, ne znam kako se zove!”, ispričala mi je sestra preko telefona i to je bila prva informacija koja je dospela do mene o Milanu Mladenoviću, tamo negde, početkom osamdesetih. Posle sam ga i sama čula, vodila me je sestra u SKC na neku kompilacijsku svirku, a 1989. godine sam išla sa društvom da slušam EKV na jednom od četiri velika koncerta u Domu omladine. Tada su već zauzeli svoje mesto u istoriji jugoslovenskog roka, u antologiji poetike veltšmerca, u heroinskoj mašini koja ih je samlela sitnije od žutog (heroin ima prljavu boju, za razliku od koke koja je bela) i u duši i srcu svakog ko je ikada osetio strašnu snagu i istinu u “samo par godina za nas“.
Film Dušana Vesića “Kao da je bilo nekad” kompletno je svedočanstvo muzičkih poznavalaca, kritičara, preživelih muzičara, kolega i prijatelja, kao i svih koji su imali šta da kažu o Milanu i ostalim pokojnim članovima EKV-a, o magiji muzike, bolu i plemenitosti.
Negde pred kraj prvog segmenta prvog dela filma (pošto je na YouTube-u sav isparčan, a ja uhvaćena u priču nisam htela da prekidam, pa da tražim odakle može da se skine, a može) počela sam da plačem, a negde do početka prvog segmenta četvrtog dela sam se gušila u jecajima, strahujući da će mi srce iskočiti kroz usta. U priči o tim sjajnim ljudima – koju su većinom ispričali neki drugi sjajni ljudi, a od kojih neki više ni sami nisu živi (Delča na samom početku, a zatim kroz ceo film Sonja Savić) – nalazi se moj paralelni život. Onaj koji sam mrzela i obožavala, koji sam iznad svega razumela u bolu i poštovala u snazi izraza, a pred kojim sam bila potpuno nemoćna i razoružana, jer nisam uspela da spasem njegov pelcer, jer tu nije bilo ničega što je htelo da živi. Kada je Milan u jednom trenutku rekao da su mu najveće želje da živi dugo – jedno 40 ili 50 godina – da bude zdrav i da zaradi mnogo para kako bi mogao da napravi mnogo muzike, mogla sam samo da se raspadnem u novom naletu jecaja. Pa nijedna mu se želja nije ostvarila, jebem te živote! On je mislio da je to dug život – 40 ili 50 godina? Da bude zdrav? Pa već tada mu verovatno često nije bilo dobro. Možda je to rekao onim jednostavnim, detinjim delićem sebe, koji veruje u čuda, iako sve drugo u njemu zna da su tako jednostavna čuda rezervisana za jednostavne ljude. Bio je najbolji, obožavan, poželjan i neprežaljen, simbol i učitelj – barem poput Hrista domaćeg roka. A to nije želeo. Onda Sonja Savić ispriča o veltšmercu i ja se opet raspadnem…
Ivan Vdović Vd (1960-1992), prvi bubnjar Katarine II, Šarla Akrobate i Limunovog drveta, umro je u Beogradu od posledica AIDS-a.
Milan Mladenović (1958-1994), osnivač, gitarista i pevač Limunovog drveta, Šarlo Akrobate, Katarine II i EKV-a, umro je u Beogradu od posledica raka pankreasa.
Bojan Pečar (1960-1998), basista EKV-a, umro je u Londonu od srčanog udara.
Dušan Dejanović, bubnjar u jednoj od postava EKV-a, umro je u Beogradu od posledica AIDS-a.
Margita Magi Stefanović (1959-2002), klavijaturistkinja Katarine II i EKV-a, umrla je u Beogradu od posledica AIDS-a.
Izgubili smo ih. Sve što možemo, ovako prepušteni sami sebi, jeste da zapamtimo. Da pokušamo da se dovoljno brinemo za svoje živote, kad nismo umeli za njihove. Ova zemlja ih je pustila da odu. Ovo je zemlja za nas. Zemljo, otvori se. Ironijo, pojedi me.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
