Da, znam da je sebično i pokvareno, ali od tebe očekujem da mi svaki put pročitaš misli i naslutiš sve što neću da ti kažem. Pogotovo kada me pitaš šta mi je, a odgovorim ti sa odsečnim i brzim “Ništa!”. Želim da moj pogled “još me pitaš šta mi je” protumačiš u sekundi i bez greške, i da prepoznaš skriveni bes na mom licu, a nakon toga me grliš i učiniš da se osećam najlepše na svetu.
Koliko je sebično i egoistično, toliko je, sigurno, i poražavajuće suočiti se sa činjenicom da, ama baš svaki prokleti put kada ti kažem da mi nije ništa, zapravo sam te milion puta brutalno ubila u svojoj glavi. Uvek mi je “nešto”. Bez izuzetka.
Takve smo, valjda, mi žene. Slobodno krivi moj PMS, ti si ga načinio mojim omiljenim alibijem u svakom trenutku. Koliko sam u stanju da te obožavam, podržavam i razumem u svakom trenutku, petostruko više očekujem, zahtevam od tebe da svaki put demantuješ priču o muškoj savršenoj jednostavnosti i čuješ sve moje prećutane reči, dešifruješ mimiku i ne postavljaš 156 puta pitanje “Šta ti je?”, na koje ti 156 puta dajem odgovor “ništa”. Znaš, više od svega mrzim kada me to pitaš. I kada ti sledeći put kažem savršeno smirenim tonom da mi nije ništa, znaj da si nešto pošteno zajebao, prijatelju moj.
To nije momenat kada ćeš preći na drugu temu, misleći da u mojoj glavi vlada savršena harmonija i nirvana, već se ozbiljno zabrini i zapitaj. O, da samo možeš da se nađeš u mojoj glavi tada! Veruj mi, molio bi da istog trenutka izgoriš u paklu. To što se meni mota po mislima, vrlo često bez ikakvog razloga, ti ne možeš ni da naslutiš, a kamoli da ikada takve gluposti uopšte razmatraš. Jer su, najčešće, upravo to – čiste besmislice. Čitav scenario zbog koga bi se i Kameron (James Cameron) postideo. Razmatranja, promatranja, premeravanja, duboka razmišljanja, filozofija koja svaki put zajebe i onu antičku.
Šta god da si uradio, nisi uradio ili si zaboravio da uradiš – želim da pretpostaviš, nadljudskim sposobnostima osetiš, naslutiš, prepoznaš šta mi je i zbog čega, svaki put kada ti kažem da mi nije ništa. Želim da moje umno i emocionalno stanje na kraju i razumeš. Ne! Nemoj sada opet da mi kažeš kako su žene komplikovane. Znamo mi to. Iako obožavamo vašu mušku nehajnost i često bismo volele da smo upravo takve, našu komplikovanu prirodu nikada nećete moći da promenite. Isto tako, znamo i da nikada nećete moći da razumete naše, naizgled, naprasno menjanje raspoloženja. Istina, to je već dugo u našem sistemu, skriveno iza onog “ništa”.
Možda je opet biologija kriva za sve. Možda se naši mozgovi, ipak, previše razlikuju. Ili su muškarci sa Marsa, a žene sa Venere. Možemo da okrivimo bilo šta, ali najpametnija odluka nam je da naučimo potpuno iskreno da komuniciramo. I, molim te, zapamti da upališ alarmirajuće svetlo u glavi svaki put kada čuješ ono “ništa”.
A moram i da ti citiram Merilin (Marilyn Monroe) po hiljaditi put:
“I’m selfish, impatient and a little insecure. I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can’t handle me at my worst, then you sure as hell don’t deserve me at my best.”
Tamara Ognjanović, student pedagogije i perfekcionista do ludila, dan ne započinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao života i, po njenom mišljenju, definiše osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda. “I don’t like defining myself. I just am” kaže i citira njenu večnu inspiraciju, Britney Spears.
