Nisam ni psihotična, ni psihopata, ni neurotična, ali ni “normalna”. Naprosto sam “svoja”, dakle osećajna sam, plahovita, maštovita, temeljna, intuitivna, tvrdoglava. Baš volim što sam drugačija od većine. Mislim da nije mnogo lepo biti samo jedna od bezbroj štancovanih primeraka, potpuno sam iskrena pošto nemam šta da krijem, a kao takva stalno sam živcirala malograđane. Pa ipak, nikad se nisam “lečila” kod psihijatra i, naravno, hoću da takva “drugačija” i ostanem, ako je to ikako moguće.
Umorna sam više da znam sve i shvatim svakoga. Umorna sam od potrebe da pripadam i odbijam. Umorna sam i od lepog i od ružnog i od lažnog i stvarnog, čak gubim granicu koja sve to razdvaja ili spaja. Umorna sam od sećanja i previše ljubavi koju sam imala, koju sam dobijala i tako često izrabljivala, ponekad iznuđivala, a ponekad grubo odbijala shvativši tek kasno, da je bila vredna moga pogleda, a glavu sam joj okretala.
Umorna sam i od usiljene spontanosti i od citata filozofa. Umorna od plagijatora i kopija, od umišljenih koji mašu diplomama kao pokrićem za sve gluposti koje napišu ili urade, za sve loše odnose i neostvarene erekcije. Umorna sam i od devojaka koje srljaju u propast tako očigledno, a u očima im onaj isti čudan sjaj koji sam verovatno i ja imala nekad kada sam mislila da je to ta prava ljubav i doživotna sreća. Umorna i od neuspeha i od dugova i dugovanja.
Umorna od pogrešnih reči i uzaludnih očekivanja samo jedne jedine reči koja će dati i malu naznaku da si shvaćena. Umorna od pogrešnih pesama i od neizgovorenih laži posluženim nedvosmislenim pogledima. Umorna od sebe, teška drugima. Kad malo bolje razmislim, odavno sam prevazišla nagone da brišem sve i svašta pri svakoj uzburkanosti osećanja, površnom razočaranju, početku nove godine u kojoj svi očekujemo da se promenimo,da ispravimo sve što iskrivismo u prošloj, da zbacimo sa sebe sve kletve i loše vibracije, da se pročistimo, da kuću očistimo, da otkrijemo nove ciljeve i ostvarimo, napokon, stare. Da se zaljubimo, da volimo, volimo, volimo, da budemo voljeni, paženi, maženi, tek tu i tamo nežnim stopalima gaženi. Da uspemo napokon da se izdignemo iznad problema, nerešivih situacija, kredita i inflacija. Da budemo ljudi, da nas nazivaju čovekom. Da ne lažemo, da ne varamo, da ne gubimo sebe u lažima koje kupuju dušu i spasavaju je sigurnog potopa.
Probudila sam se odmorna, naspavana i savršeno ispunjena, svesna sam da mi je život još na raskrsnici, ali sada je već raskrsnica prometnija i ne osećam se tako usamljeno. Naziru se neki znaci koji upućuju na pravi izbor. Još samo malo snage da skupim i krenem. Ležim u krevetu i razmišljam o protekloj godini. Znate onaj bezbrižni trenutak ranog jutra u kome svi spavaju, a vi, zahvaljujući ranom odlasku u krevet, leškarite, razmišljate o protekloj godini. Bila je dobra, sa mnogo stresa i promena, ali dobra… Sa mnogo osećanja pred sam kraj. Sa mnogo ljubavi i novootkrivene mržnje. I mržnja može biti zdrava ako je iskrena. Bila je dobra za otklanjanje strahova i jačanje volje, bila je dobra i vrlo dinamična.
Ležim i dalje, pa odagnavam misli koje pokušavaju da me navedu da razmišljam kakva će biti ova 2012. Ne zanima me. Ma, neka! Zdravlja u ovoj godini, svega ostalog će biti onoliko koliko sami poželimo sebi da darujemo.
A, sudbina?
What The Fuck Is – Sudbina?
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
