Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Sumnjivi bolovi u jednom, pa u drugom ramenu, koji me prate kroz ove najhladnije zimske dane, nisu samo začeci zle reume, nego i spomenar. Možda je genetika, a možda je od ’ladnog betona. Nisam se baš budila mamurna na klupama, ali sam zato u jednom dugom tinejdžerskom periodu kampovala u svojoj sobi, odbijajući da spavam na dvosedu koji se razvlači. Mislim, dvosed! Pa to je tako šabanski! Htela sam dušek na podu i dok ga nisam dobila, ređala sam sunđere iz nekih starih fotelja i na njih prostirala vreću. Bilo je kul. Ponekad bukvalno.
Stalno su mi džvanjkali kako to nije zdravo, a ni danas mi ništa ne znači što su verovatno bili u pravu. I tako, kad god me zaboli rame, setim se žuljanja po patosu i sunđera koji pobegnu u toku noći i male lampe na podu, pored gomile knjiga i kasetofona, u kome je kaseta uvek bila spremna za snimanje, a skala na Dvesta dvojci ili Radio Vrnjačkoj Banji. Noćni program rules. Jedna od nasumično snimljenih kompilacija počinjala je ovako:
I sve ostale pesme Bitlsa čula sam prvo na radiju. Da beskrajnog li trijumfa kad neku ulovim da snimim od početka! Nekad su voditelji bili simpatični pa bi najavili pesmu i ućutali pre nego što krene, a nekad su mi kvarili omiljene pesme, pa sam ih lovila više puta. Redovna poruka slušalaca noćnih programa u delu gde se ispunjavaju muzičke želje bila je “ali molim vas, pustite mi pesmu od početka i bez pričanja, da mogu da je snimim”. Sigurno je bilo mnogo tinejdžera koji su zaspivali i budili se uz kasetofone i premotavali kasete da čuju šta se snimilo kad ih je san savladao. Nisam osećala potrebu da se povežem sa njima.
Radovala sam se početku noći, uživanju koje me čeka uz knjigu, muziku i činiju jabuka. Osećaju avanture, koji me u mojoj vreći za spavanje u ćošku sobe, obloženom asurom, sa crtežima po zidovima, pločama i gramofonom ispod radnog stola, nikada nije izneverio. Onaj osećaj kad ste mali i bezbrižni i budite se srećni i uzbuđeni, jer će dan doneti svakakve doživljaje – preneo se na tinejdžerske noći u najboljem društvu malih ljudi iz radija i moje sopstvene mašte.
Na video-snimcima zabeleženi su počeci rokera epohe. Zajedno sa televizijom u boji, legende su dodavale šarenilo i poprimale izgled koji je više govorio o tome u šta veruju, o čemu pevaju i maštaju, šta smatraju lepim i vrednim. Ali na početku, bili su to crno-beli momci u odelima, sa veoma urednim, tek malo izraslim kosicama, izgledali su poput dobre dece. Štrebera, koji su učeći i istražujući nabasali na magiju stvaranja, umetnost, slobodu, život.
Ne čuvam ni kasetofon ni kasete, ni gramofon ni ploče. Nemam nikakvu potrebu za predmetima, relikvijama prošlosti. Moja sećanja su živa, ako ne baš najzdravija. Obožavam to. Jebeš reumu. To je najmanji danak građenju ukusa, o čijoj neprikosnovenosti ne treba raspravljati. Dvosed je šabanski, vreća je kul, dušek na podu je savršen. Ni u jednoj sobi moje svesti nema mesta za stilski nameštaj.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
