Hronike ljubavi i putokazi do krova sveta… eto to su stihovi ovog umetnika reči, večitog dečaka, idealiste i sanjara. “Ja sam napisao ove pesme da lakše dišete, da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja…”, usmerio nas je Mika na svoja bezvremena dela znajući da ćemo u njima pronaći ruku prijateljstva, utočište i nadu u bolje sutra.
Ova poezija slavi čudo zvano život, ali život lišen predrasuda, sa naglaskom na ljubav i osmeh. Sugestivan i čaroban, Antić je uspeo da svako postojeće osećanje pretoči u pisanu reč, budeći u nama neobuzdanu radost što po prvi put čitamo, upakovano u najšareniji paketić, upravo ono što i sami ceo život mislimo.
Posmatrajući nedokučivo i neobjašnjivo kroz prizmu deteta uspeo je da se približi svakom biću na planeti od sedam do 107 godina, neizostavno nam otvarajući dušu i uvlačeći se pod kožu jednom za svagda. Niko kao Antić nije umeo da dočara čaroliju običnog na najneobičniji način, a da obriše granicu između papira i realnosti, da na jednostavan, a
fascinantan način dokuči komplikovanu filozofiju života.
Stvaralaštvo i raskošan dar ovog vizionara bili su neiscrpni, pa je teško izdvojiti najbolje u opusu Antića. Ipak, ono možda najzrelije i najveličanstvenije, predstavio je u zbirci “Koncert za 1001 bubanj” sa podnaslovom “Dnevnik o meni, ljubavi i nekim pticama”, gde je uspeo da bez trunke patetike ljubav stavi na pijedestal.
Postojali su trenuci kada sam mislila da sam sa druge planete, a onda sam čitajući baš ovu antologiju otkrila da i jesam – i to sa Mikine planete. A zašto? Pa, zato što je čika Mika u ovoj knjizi sabrao stihove od kojih zastaje dah, u kojima bez izuzetka možemo naći delić sebe, opčinivši nas svojom fascinacijom zvezdama, pticama i svetlošću kao simbolima besmrtnosti. “Putujem, evo, putujem da natrpam u glavu neke neslućene predele. Da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu. Da se vrtim kao lišće, zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvome struku i lice uz tvoje lice.” Antić je otvorio i vrata nekih lepših dimenzija ispričavši nam najautentičniju priču o detinjstvu i slobodi, o tome kako se voli, plače, skače, putuje, druguje, tuguje, nada, veruje, živi!
Ne, nije za svakog ono što je pisao Antić. Samo za one koji umeju istinski da sanjaju, veruju u čuda i čarolije, spremni da zakorače u neke nove svetove suočeni sa čitavom paletom misli i osećanja.
I na kraju, hvala ovom čoveku koji je hodajući na rukama sa jednim plavim čuperkom u glavi, odsvirao koncert za 1001 bubanj, sve nas naučivši da je “ljubav najčistija svetlost, svetlost sa divnim, fantastičnim talentom ubrzanja”.
Stefana Pavlović je kosmopolita, moderna princeza i večiti optimista. Ne može da zamisli dan bez smeha, blagog sarkazma, muzike, prijatelja, Mike Antića, štikli, svog psa i nes kafe. Još od malih nogu ona zna da “samo je jedno potrebno, a to je ljubav”.
