Prethodni tekst iz serijala “Ruralne mačke” možete pročitati ovde.
S namerom dođoh u veliki grad i za sobom ostavih svoje rodno mesto…
I ubeđivaše me da treba da budem intelektualac i akademski građanin, te me nateraše da upišem fakultet.
Gomila dignutih noseva koje žuljaju naočari za vid raznih oblika. Kose neuredne, bubuljice mestimične, stare farmerke i dlakave ruke!
Skupila sam svoje male lakovane čizmice ispod stolice i sagla glavu da ne primete moje našminkano lice. Ipak, primetili su uljeza u amfiteatru nabijenom intelektom.
Prstom su upirali u mene, ne skrivajući gađenje prema mojim počupanim obrvama, ofarbanoj kosi i čak izdepiliranim ekstremitetima.
Ona nije intelektualac, ona je seljanka koja ne zna da debatuje, pomisliše. Svoj antitalenat za filozofiju i svoje nepoznavanje antičkih pisaca, sakrila je iza debelog sloja pudera.
Pobegla sam u mračni ćošak amfiteatra gde je nekoliko pari dugih trepavica pozdravilo moj dolazak.
– Dobro došla, ruralna mačko, priključi se našem klanu, mahale su nalakiranim noktima.
– Zašto nas toliko ne vole?
– Ne podnose nas! Moraćemo naporno da radimo da bismo dostigle njihov nivo. Oni su intelektualci, znaš. Mi, mi smo niža klasa.
Jedan par okruglih očiju koji se nagledao romantičnih serija u kome pripadnik više klase na kraju uvek oženi siroticu, predložio je:
– A šta ako se neki kolega intelektualac zaljubi u neku od nas? Onda će biti pozivana na žurke u čast Aristotela i učlaniće je u debatni klub?
Šuškali su tanani glasići podržavajući ovu ideju. Od sutra, bacamo se u lov na kolegu!
Primeti me već jednom
Šta da obučem? Mamin sako, kosa vezana, farmerke široke, ravne čizme… Šminka, ne… Dobro, malo grožđane masti. To je to!
Posle šest meseci odlazaka u čitaonicu, primetio me je. Popili smo kafu u obližnjem kafiću i, naravno, radi rodne ravnopravnosti, platili smo po pola.
Viđali smo se dva meseca, a onda me je konačno poljubio! Bila sam presrećna, drugarice ruralke već su merkale njegove drugare u tatinim odelima, a onda je ubrzo došlo do razgovora o seksu.
Veoma brzo čak. Pola godine sam krila Sofi Kinselu (Sophie Kinsella) u omotu Burdijeove (Pierre Bourdieu) knjige da bi me primetio, dva meseca mu je trebalo da me poljubi, a sad posle dva dana hoće seks?!
Ipak, lep je, a pre svega, pripadnik intelektualne, urbane grupe…
Mladi kolega intelektualac, član debatnog kluba
Isterao je mamu, tatu, sestru, brata i babu iz malenog stana na periferiji grada, pustio neki stari rok i navalio na mene.
Hemija među nama svetlela je u mraku malog stana, a meni su uši gorele od zaljubljenosti i uzbuđenja.
Ljubio me je strasno i skidao odeću, a ruke su mu klizile po mom telu, dok sam ga ja oponašala.
– Čekaj, je li sve u redu?
– Ma jeste, polako, malo mu treba vremena, nastavi ti samo.
Pola sata kasnije…
– Hoćeš da prekinemo, pa da probamo neki drugi put?
– Ne znam šta mu je, to mi se nikad nije desilo, aj samo malo mi pomozi, sad će on.
Sat vremena kasnije…
– Jebao me i faks i čitaonica i Burdije i mamin sako sa naramenicama i rodna ravnopravnost i debatni klub i Aristotel, ma sve me jebalo, ali ti prijatelju, očigledno, i da hoćeš, ne možeš!
Sledeći dan grupa ruralnih mačkica štiklama je remetila zvuk listanja skripata u amfiteatru. Nosevi intelektualaca dizali su se do plafona.
Smeškale su se zadovoljno, jer su znale da su nosevi jedina stvar koja im se diže.
Lenka Gatić – džepno izdanje smotane plavuše koja obožava žensko filozofiranje uz miris produženog u maloj bez mleka. Smeje se kada svi polude, a paniči kada su svi smireni. Sve što zavoli prvo ishejtuje. Ne voli viceve, već originalne fore. Ako ikada vidite da pije, ne takmičite se sa njom i ne dajte joj da priča.
