Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Duga kosa. Sjajna, lepršava, teška i loknasta, tamna i svetla. Muška. Dobro i ženska, ali posebno muška. Ako ste gledali “Kosu” (Hair), kultni mjuzikl o hipicima, koji je sa Brodveja na film preneo Miloš Forman (Milos Forman), onda znate u čemu je trip. Kosa je bunt, lepota i sloboda. Kosa je, pre svega, mladost. Matora hipi devojka je prilično patetičan prizor, ali nema tužnijeg prizora od ćelavog hipika. Kod mene je, međutim, ta stvar sa verom u slobodu, izraženu kosom koja vitla počela mnogo pre filma i muzike. Sa pet godina, igrala sam se pred TV-om, dok su odrasli razgovarali i kao svako starmalo jedinče sve sam slušala i upijala.
U nekom trenutku zatražila sam objašnjenje nepoznatog pojma: “Mama, šta je to manijak?”. Na takva pitanja roditelji nikada nisu spremni, ali moja mama je bila carica univerzuma lakih rešenja. Pogledala je po sobi, ugledala TV i na njemu kosijanera, kako praši solo na gitari i mrtva ’ladna uprla prstom: “To je manijak, dušo”. Mala Aleksina je proučavala čupavu pojavu tridesetak sekundi i sa poštovanjem izjavila: “Što je lep manijak!” Tja, kao što se moglo očekivati, majka me upropastila. Kakav kliše. Dakle, manijak je kosijaner, a kosijaner je lep i zbogom pameti, zauvek. Dosta kasnije, bilo mi je malo lakše posle ove pesme:
Počev od trinaeste godine, gledala sam “Kosu” petnaestak puta, sigurno. U različitim periodima, uzrastima i fazama svog života. Nikada nisam pomislila da je naivan, patetičan, nevešt, u bilo kom segmentu. A prestala sam da plačem dok šišaju Bergera tek pre par godina. Možda sam prosto sentimentalna, a možda je taj film prosto remek delo. Nakon “Kose”, nema mnogo toga što možeš da dodaš o prijateljstvu, hrabrosti, nekonformizmu, pacifizmu, impulsivnosti i harizmi, zaljubljivanju i dobrom provodu. Uvek mi je bilo žao što ne mogu baš dobro to da otpevam, ali davala sam sve od sebe, obično iz sveg glasa, naročito uz “Aquarius”.
Znate, neke najvažnije i najbliskije osobe u mom životu su Vodolije. I muške i ženske. I znam sve o njihovoj želji da spasu svet, propovedaju, leče, razumeju i žive u dalekoj budućnosti, ili barem najdalje moguće od realnosti. Vodolije koje nisu pronašle svoj put u služenju opštem dobru i iskazivanju ljubavi prema čovečanstvu na bilo koji način, najsebičnije su i najluđe osobe na planeti. Ali nikada nisam osetila da su me izneverile. I nisam prestala da verujem u tu famoznu eru Vodolije, iako nisam tačno shvatila da li je ona prošla, ili je u toku ili će tek doći. Zato što znam da je najteže biti ono što jesi kada si sve različito i sve duplo veće od svih ostalih. Zanesenjak, vizionar, revolucionar, slobodan u sebi i van sebe, nesputan konvencijama i šablonima, sposoban da preskočiš sopstveni ego ne gubeći integritet, i najstrašnije uvrediš svačiji drugi, očekujući da svako ima barem prosečnu veštinu preskakanja površine i poimanja suštine. Uostalom, pogledajte “Kosu”. Opet.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
