Prethodne tekstove iz serijala Transfuzija svesti možete da pronađete ovde.
Svaki podatak o hrani koji se u današnje vreme objavi je zabrinjavajući. Tačnije rečeno, ti podaci su šokantni i obeshrabrujući. U trenutku dok ovo pišem Svetska statistika u realnom vremenu pokazuje da je u svetu 913,754,243 neuhranjenih osoba i 836,338,207 lica bez pristupa vodi bezbednoj za piće. Dakle gotovo sedmina stanovništva je gladna i žedna. Tu su i drugi podaci: 34,000 dece mlađe od pet godina svakog dana umire od gladi i bolesti povezanih sa njom dok istovremeno, da bi apsurd bio veći, prema rezultatima istraživanja Američkog udruženja za unapređenje nauke, 78% neuhranjene dece živi u zemljama gde postoje viškovi hrane; dok se u Evropi svakog dana baci više hrane nego što se pojede, dotle se u Americi svakodnevno baci hrane dovoljno da se podmire dnevne potrebe svih gladnih u Africi…
Godine 2000. svetski lideri potpisali su tzv. Milenijumsku deklaraciju o smanjenju siromaštva u svetu do 2015. godine, ali već sada se zna da to neće biti postignuto ni do 2030, između ostalog i zato što je, prema podacima FAO (Svetske organizacije za ishranu sa sedištem u Rimu) samo porast cena hrane u poslednje dve godine odveo 70 miliona ljudi u krajnje siromaštvo… I tako dalje, i tako dalje… Glad i siromaštvo sagledani iz raznih uglova stvaraju u svakom svesnom biću osećaj mučnine, možda čak i krivice. Ništa ne menja činjenica da se svakodnevno vode kampanje za pomoć gladnima jer ta činjenica ne može da promeni poražavajuću istinu da je svaki oblik pomoći nedovoljan. Novije studije pokazuju da Afrika, taj kontinent gladi, raspolaže ogromnim neiskorišćenim potencijalima da uzgaja hranu, sa mogućim prinosima žitarica za 25 do 30 procenata većim od najvećih prinosa u Evropi i Severnoj Americi. “Zemlje u kojima je najviše gladnih mogle bi da proizvedu dovoljno hrane za svoje stanovništvo pod uslovom da ih strane direktne investicije ostave na miru… Etiopija, Somalija, Sudan, imaju mnogo više neiskorišćenog zemljišta nego što ga obrađuju – upravo zbog kontrole spolja…” kaže Slavoljub Vujović u tekstu “Hrane ima, gladi u izobilju”. To nas dovodi do centara moći. Na vratima centara moći počinje nemoć običnih ljudi zainterosovanih za probleme čovečanstva i spremnih da pomognu.
Kad sam bio mali, uvek je bila neka frka oko moje ishrane jer sam voleo da jedem samo četiri stvari: kuvani kukuruz, ribu, picu i pastu. U međuvremenu, najviše zahvaljujući kuvarskim emisijama Džejmija Olivera (Jamie Oliver) naučio sam da uživam u hrani. Ali i danas moja majka kuva samo ono što Sofija i ja volimo da jedemo. Kad nas ujutro pita šta bismo želeli toga dana, u svetlu podataka koje sam iznosio u prvom delu teksta ne mogu a da se ne zapitam da li smo još uvek srećni što možemo da biramo ili je to samo obest.
Dok pijemo čaj od biljaka, koje su visoko, u brdima, tamo gde se još uvek ne koriste nikakvi pesticidi, uzbrale naše babe – da li je to još uvek sreća ili samo obest? Dok sastavljamo slavski meni vodeći računa da ne ponovimo ni jedno jelo od prošle godine – da li je to još uvek sreća ili obest? Dok sedimo u restoranima u centru grada i jedemo suši, kinesku ili indijsku hranu – da li je to sreća, ili obest? Dok mrvimo ostatke slavskog kolača koji nisu pojedeni jer je na stolu bilo nekoliko vrsta hleba i nosimo ih pticama kod Skadarlijske česme – da li je to sreća ptica ili samo naša obest?! Dok možemo da kupimo i pripremamo organski proizvedenu hranu, uživamo u njenom izgledu i ukusu i mirisima i lepoti serviranja, nasuprot tom ogromnom delu čovečanstva koje gladuje… da, to je naša sreća i naša obest.
U ovom našem magazinu u toku je nedelja posvećena ljubavi. Lepo je, ljubav u svim svojim pojavama isijava iz svakog teksta, svake sličice. Lepo je voleti. Lako. Lako je voleti neko lepo mlado biće koje istovremeno voli vas. Lako je voleti roditelje, sestru, brata. Lako je voleti prijatelje. Ali, možete li voleti ono imaginarno, nepoznato, ne uvek lepo, ne uvek čisto ljudsko biće, možete li voleti takozvanog bližnjeg svog? Možete li se u ime te ljubavi odreći komada hleba, komada garderobe, flašice vode. Ako možete, ta ljubav neće biti predmet pohvala, neće biti zaslađena čokoladom, ni cvetnim buketima, neće biti nagrade za nju. Osim, možda, na nebu.
Juče je u svom tekstu “Ljubav će nas spasiti” Kristina Grabež položila lepu nadu u moć naše generacije. Od sveg srca, ja se pridružujem. Možda i ne možemo promeniti ceo svet, ali možemo naš lični mikrokosmos.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
