Odrastajući, uzimala sam zdravo za gotovo da ću jednoga dana i ja biti bogata. Zaraditi ili udati se za novac bilo je sasvim prirodno nastojanje za devojku poput mene – devojku koja je bila nagrađivan učenik, koja je godinama pohađala časove plesa i glume, tečno govorila dva strana jezika, koju su od malih nogu učili pravilima lepog držanja i ponašanja, koja se nije igrala na ulici, koja nije plakala u javnosti. Bez obzira koliko je normalan i skroman bio životni stil mojih roditelja, poimana sam kao bogata osoba čitavog svog mladog života i bila sam spremna da pristupim poziciji i ispunim sebi svaku želju. Ali, to nije ono što se događa.
Umesto toga, posledicom svojih izbora, postajem student i novinar.
Doživljavati život pasivno, poput tornada koji te baca okolo, umesto nečega što svesno stvaraš jedno je veliko no-no
Često mi na fakultetu prilaze, čkiljeći i naprežući mozak, baš kao kada pokušavaju da se sete neke informacije i govore mi: “Ja tebe znam odnekud” ili “Deluješ mi poznato. Je l’ ti pišeš?” Kada dobiju potvrdan odgovor, usledi olakšanje, osmeh i “Eto vidiš, poznata si!”
Davno sam prestala da crpim entuzijazam iz takvih usputnih komentara. Fokus mi je iz dana u dan preletao sa pisanja kolumni na udžbenike i nazad, skakutao okolo po prijateljima, dečku, porodici, ambicijama, interesovanjima i najzad se, negde usput, izgubio. Više nisam videla način da ostvarim svoje snove. Štaviše, nisam ih ni imala.
Dok sam jednog jutra uvežbano stavljala ajlajner na gornji kapak, zastala sam ispred ogledala i pokušala da vidim, ne samo svoj fizički odraz, već odraz mog života u tom trenutku. Telefon mi je zazvonio – poruka od dečka za dobro jutro; porodica me je čekala na okupu za doručkom; sve ispite iza sebe sam položila; imala sam dobre prijatelje i aktivan socijalni život; svoje spisateljsko znanje i umeće sam redovno delila sa svetom na najčitanijim internet portalima. Sve je bilo tako… savršeno, a zamislila sam sebe kako stežem ruke, zarivam nokte u lice, pokušavajući da ne vrištim.
Pitala sam se da li sam postavila svoje ciljeve previše nisko i moje ograničene ambicije su me sprečavale da dobijem više zadovoljstva – da ne pominjem radosti – iz života. Moji razlozi zašto nisam živela, usuđujem se da kažem, svoj najbolji mogući život, bili su puni praznih opravdanja. Ovo je jedno veliko no-no, doživljavati život pasivno, poput tornada koji te baca okolo, umesto nečega što svesno stvaraš.
Definisati svoje snove i dizajnirati svoj život tako da ih ostvaruješ doživela sam kao košarkašku utakmicu koju igram sama sa sobom: prepoznati sopstvene lažne napade i obrasce kretanja i pokušati ih izmanevrisati u svoju korist.
Želela sam da učim ekonomiju tako da je razumem umesto da je samo položim. Da otputujem u Napulj i slušam pesme Dina Martina (Dean Martin). Da odmarširam do prostorija jedne izdavačke kuće i da im dokažem da bih mogla da budem savršen marketar – pripravnik. Želela sam da objasnim dečku zašto mi je toliko važno da pričam sa njim, da razmenjujemo mišljenja i delimo interese, umesto što se samo glupiramo okolo. Da steknem kondiciju i zdravije se hranim. Čak i da se takmičim u pevanju.
Otkrila sam da sam ili kukavica, ili se oslanjam na “loše društvene teorije” i “to-bi-tako-trebalo” šablone, ili sam, jednostavno, razmaženo derište. Priznajem da sam se osećala usrano u vezi sa sobom. Govorim da ću da uradim X, što predstavlja moj ideal. Ali umesto toga uradim Y, plus – osećam se loše. Iz čega proističe osećaj krivice. I nastavljam da radim Y.
Jedne večeri prošle nedelje, baš kad je sunce krenulo da zalazi, naterala sam sebe da odem na trčanje nakon dugog dana i gomile završenih obaveza. Otrčala sam do lokalnog parka i nekoliko puta uz i niz dugačak set stepenica što je pomalo otrcano, budući da sam ideju uzela iz filma “Roki” (Rocky). Dok sam se kasnije odmarala na vrhu stepenica, pokušavajući da uhvatim vazduh, posmatrala sam sunce kako baca svoje poslednje zrake narandžaste i pink po krovovima zgrada u donjem delu Karaburme. I imala sam svetlucavu iskru onog osećanja: “Ja sam promena koja želim biti”.
Kristina Grabež je marketing guru i melanholična Beograđanka koja voli da zagrebe u svaku umetnost. Možete je videti kako svakodnevno šparta od izložbi slika do koncerata i pozorišnih predstava, balansirajući svoju džigljavu malenkost na ultratankim dvanaesticama.
