Nije mi bilo jasno šta mu najviše smeta. Čak i u Beogradu većina undercover gay momaka kada prvi put zakorači u klub za našu veselu manjinu oseća se kao Alisa u Wonderlandu ili nekorektno, u duhu balkanskog humora, prevedeno kao Fata u Merkatoru.
Kažem – čak – jer svako ko je pogledao bar jednu epizodu serije “Queer as Folk” ili “A list”, ili pak imao sreće da ga put nanese makar do Beča ili zemalja Beneluksa sa dovoljno vremena da se upozna s njihovim gay nightlife-om, zna o čemu pričam. Zna da naši klubovi, pardon klub (jer teško da više njih funkcioniše u isto vreme kako zbog nedovoljno gostiju tako i zbog plemenskih – suzavac za suzavac – odnosa među konkurencijom u ovom biznisu) izgleda kao diskoteka u palankama južnije od Obrenovca. Ne računajući onu u Braničevskom okrugu. Tamo se i danas mnogi osećaju baš kao Fata.
Ergo, moj prijatelj se dugo premišljao o premijernoj poseti klubu sa zastrašujućim prefiksom na slovo G. Za sve postoji prvi put, ali nije baš svaki gladak, sladak i bezbolan. Čega se ljudi prilikom dolaska na ovo mesto najviše plaše kad su konobari jedva punoletni, cene previsoke (u fazonu deri stoku kad nema izbora), kad ventilacija postoji, istina samo na papiru, kad je gužva kao oko razigrane mečke na vašaru za Gospojinu u pasivnim predelima drage nam zemlje i kad se svuda širi nepodnošljivi miks znoja, crne Malizie, original i fake Chanel Bleu parfema (budući da se i na ovom mestu slepo slede – modni – diktati umesto vežbanja discipline “lični ukus”, a s obzirom na to da je i ovde raslojavanje ekipe po obimu džepa živo prisutno)? Zašto se ustežu? Šta očekuju?
Prepoznavanje?
Jao eno mi ga komšija, beži iz WC-a moj lični trener je na pisoaru skroz levo, aaa sad će klan iz neprijateljske redakcije (brend radnje, teretane, televizije, fast food-a, tezge na Kaleniću) da zna da sam i ja, neeeee evo je koleginica moje bivše ribe dok sam još pokušavao/folirao se/glumio ludilo…
Upad Obrazovaca ili bilo koje druge degenerik-družine što nigde ne ide bez bejzbolki, a posebno ne u varoš?
Teško. ‘Em je jedan plavi kombi uvek prisutan ispred, a ponekad i unutra kada se Dačićevi pitomci smrznu pa uprkos gađenju uđu bar u hodnik do samih vrata da se ogreju na kalorifer, ’em je Srbija poznata po logoraškoj toleranciji maksime – sve u svoja čet’ri zida, kao i u strogo označenim mestima za izlaske svih bolesnika tog tipa.
I nebitno da li to izgovaraju nikada do kraja procesuirane vođe huligana što se odazivaju na vitezovi, junci, patriote i Srbi bre, Ljiljana Smajlović (više poze, bolji rečnik, stabilnija rečenica, tiši ton, isto značenje), Amfilohije Radović (stabilna kletva, poetske slike, slobodna upotreba i interpretacija biblijskih citata, odnosno Gospoda lično, viši ton gotovo pa krik), Sloba Antonić (stabilna rečenica, duže pauze unutar iste i tiši ton seckan uzdasima u skladu sa akademskom veličajnošću) ili Vendi (posvađana sintaksa, leksikologija na ivici suicida, pozajmljenice, internacionalizmi, latinski citati i neologizmi zbog kojih Vujaklija i Vilhar mogu sve samo ne da počivaju u miru, seksi izgovor podržan nemirnom gimnastikom jezika). Nabrojani čine tu lokomotivu, hoću reći vertikalu. Kako bi to sročila Aleksandra Janković neki drugi put ili pogledajte u emisijama kod Lee Kiš.
Zatim, i vlasnici klubova, pardon kluba, unajmljuju obezbeđenje. Do te mere profesionalno da svakog gosta bez razlike i protekcije, gledaju kao smrdljiv sir i u skladu s tim više nego nežno pretresaju. Bilo je ispada i prilikom obavljanja te dužnosti posebno u vreme dok je trajao klub preko puta Vaznesenjske crkve.
Ko ne bi poželeo da ga ovaj tihi čika zaštiti?
Tu su unajmljene rmpalije davale svojoj homofobiji oduška i to onako široko, pa je bilo mnogo drpanja, udaranja po dupetu i stiskanja za struk, ali otvoreno, bez kao slučajno, omaklo mi se foliranja i sličnih kulovskih fazona. Međutim to što te agresivni džiber sa Bežanije drpa izazivački te gledajući u oči u maniru imaš nešto protiv i ‘ajde samo zucni nešto nije umanjivalo tu tešku i bednu kulovštinu.
Čak su i “tetke” – oni najnežniji gejevi što pola dana maštaju o seksu sa pravom sirovinom, gotovo nemuštim bajom sa metar i po u leđima i oficirskom frizurom (‘nači, šišaj me na opasno), a drugu polovinu provode u potrazi osuđenoj na propast za takvim tipom sve pokušavajući da ispitaju teren kod taksiste, najmasivnijeg poglavara bloka 61 u teretani, konobara ili mesara kad ih keva pošalje po mleveno – bile uvređene. Nije potrebna ne znam kakva inteligencija da bi se osetilo poniženje. A ono, kao što vidite ili znate, može da se doživi i na tom, logoraški precizno i fašistički pedantno obeleženom mestu za nas koji vam bilo gde drugo smetamo.
Dalje, čak i kada bi se Miša 1389, neprikosnovena huliganska gay-ikona iz redova mladićevske omladine, po nalogu Ljiljane Bulatović, Palme ili patrijarha lično, temeljno maskirao u tirkizne haljetke i dekorisao inače lepe i dugačke trepavice (k’o u Milice iz narodne pesme) pokazujući da i Beograd drag queen za trku imade, malo toga bi mogao da uradi sam. Najverovatnije bi na razočarenje Ljilje, Palme i Njegove svetosti završio na gvozdenim krevetima u dark room-u.
E, sad. Izem ti apsurd. Dačićevi i klupski čuvari nadležni su samo za ova zagušljiva četri zida i okolinu, ali isključivo do granice trotoara tako da, susret sa Mišom u autentičnom izdanju i bez maskare nije isključen već iza prvog ćoška. Bilo je takvih slučajeva, klupski veterani pamte, posebno na crvena slova i verske praznike sa golemim patriotskim potencijalom. Tada i logori stradaju.
Suočavanje sa sobom?
Slobodan stil nastupa u klubu polako se uvlači i u srpsku prestonicu. Keramika ruši predrasude
To je već ozbiljnije pitanje koje podrazumeva psihološku gnjavažu i natezanje oko identiteta i velikih muka oko spoznaje, određivanja i prihvatanja sebe. Ali, da ne bude zabune, toga niko bez obzira na orijentaciju, političku pripadnost i broj cipela – nije pošteđen. Svima nam je u zadatak. I nije lako.
Čitati sebe preko grupe nije ispravan put, nigde pa ni ovde. Ukoliko ste labilni i dalje u otvorenom ili hladnom ratu sa samim sobom, saberite se pre ulaska. I ostavite sve nade napolju. Posebno ukoliko vas one vode u pravcu očekivanja tipa Sarah Kay. Ne, tamo nećete zateći gomilu divno odevenih momaka koji ćaskaju latinizarnim rečnikom u Burberry-sakoima i mohitom u ruci. Ne, ne. Šta god da vidite pogledajte dobro i ne poistovećujte se. Prepoznavanje je ok. Ali za to već morate znati podosta toga o sebi. I biti sigurni u sebe. A videćete mnogo. I samo polako, strah može da vas učini većim fašistom i od onih koji vas sateruju na površinu ograđenu živim zidom. Sve je to queer. A šta može da bude čitajte u drugom delu.
Mare Novak je gradski gay dokoličar, prezaposleni posmatrač i solidan igrač. I virtuelno i realno neočekivan. Potražite ga na blogu “Underdogs of Love” i “be affraid, be very affraid”. Na Twitter-u više nego koristan.
