Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Žena Konanovog sina žena je modernog varvarina. Jer, Konanov mali je ćelav, umesto mača poteže novčanik, a njegov riđan ima prednju vuču i pogon na sva četiri… Snajku neću da opisujem, srećete je svakodnevno i izgleda potpuno kao Red Sonja, samo je plava i ima šiške. Jer, od Konana do malog, žena je žena, zna se valjda kakva treba da bude. Eh, ćale rmpalijo, što te ne sretoh dok sam bila mlađa i crvenokosija? Nego sad češkam podraslo teme pitajući se šta da kažem ‘ćeri, kako da reaguje kad sretne malog?
Jednom sam upoznala gorštake. Prave. Na Goliji planini. Ja i još dve žene. Udadosmo se za malo. Za onoliko malo koliko je falilo da budemo pametnije. Pešačile smo desetak kilometara do naselja Bele vode, sve uzbrdo. Poslednjih nekoliko kilometara pljuštalo je k’o na planini u avgustu. Nigde žive duše usput, samo prirodni elementi i elementali u izobilju. A u centru naselja pošta, prodavnica i kafana.
Uletesmo u kafanu sa oduševljenjem hodočasnika koje na kraju puta dočekaju guru, bog otac i sveti duh, đuture. Kafana obična, stolovi, stolnjaci pravi kafanski, limene piksle, šank, nekoliko lokalnih tipova za stolom u uglu. Ali doček! Kao da smo sve tri princeze koje su se skotrljale pravo sa zrna graška i obasjale svojim carskim aurama njihovu skromnu krčmu. Poskakaše svi.
Sledeće sekunde muškarci su raspaljivali malu bubnjaru i dovlačili nam sto uz nju, širili naše mokre jakne preko stolica da se suše, servirali nam po ljutu i salatu, a samo malo kasnije i oval mešanog mesa, sve sveže, vruće, domaće, planinski. Zatim su potpuno spontano privukli još jedan sto i posedali sa nama da porazgovaraju o tom neverovatnom slučaju koji nas je doveo na njihova vrata i učinio im čast kakvu ne pamte.
Mislite da su dozvolili da odemo pre nego što su se uverili da smo suve, site i napite i da je gazda pristao da naplati makar samo rakiju? Mislite da su ijednom rečju ili gestom odali bilo kakve “zadnje namere”? Ne mislite, vidim, kontate o čemu ja ovde zborim.
Dva sata smo sedele okružene muškarcima zrelim, snažnim, iskusnim, pristojnim, punim pažnje i najiskrenije želje da nam ugode. Umeli su da razgovaraju. Nisu nas ispitivali, poklanjali su nam pažnju jednako, nisu pričali ništa površno i koješta, nego sve o životu, mudro, ozbiljno i sa razumevanjem. Pravi razgovor. Ništa lascivna zajebancija, šarmiranje, kuliranje, hvalisanje, glupiranje. Samo sve smisleno.
Posle četrdesetak minuta, kad su mi se osušile noge i druga ljuta prodrla do sitnih krvnih sudova, počela sam da se osećam čudno. Ovakvu prijatnost i zadovoljstvo nisam do tada upoznala. Zgledala sam se sa drugaricama i videla da osećaju isto što i ja. Ta neverovatna, nepoznata i tako prijatna razdraganost dolazila je otuda što nas ovi muškarci, tako autentični, tako…muškarci, poštuju i ugađaju nam zato što smo žene. Samo zato. Prvi put, dakle, prvi put u svom životu koji se bližio četvrtoj banci osećala sam se dobro i laka srca samo zato što sam žensko. Ne neka posebna žena, kojoj nešto daje značaj i izdvaja je iz gomile, nego zato što sam bre, polno, rodno i zasluženo neravnopravno, žensko! Rekla sam im to, naravno.
Razumeli su šta im pričam. Kazali su da oni veoma poštuju žene, jer kod njih, na Goliji, žene teško žive. Mislili su naravno, na svakodnevni život – rad, kuća, deca. Sve je to hiljadu puta zajebanije sa svakom hiljadom metara nadmorske visine. I žene ne vole taj život, iako su oni, golijski muškarci, vaspitani da im u svemu pomognu i olakšaju da nose i najveći teret. Gazda kafane je bio oženjen, trojica ostalih ne. Jedan je malo češće pio, jer ga je žena ostavila. Manje njega, više Goliju. Otišla u grad.
Rekla sam im da su mudri, a gazda je rekao “možda je to od ove planine, od vazduha i vode, to utiče na srce i na misli”. Veoma kulturno su nam predložili da razmislimo o tome da li bismo mogle da živimo tu sa, eto, tim muškarcima, ozbiljnim ljudima na koje možemo da se oslonimo i mi neka izaberemo koji nam se dopada.
Od nas tri, jedna je bila devojka, jedna udovica i jedna razvedena, dve sa po dvoje dece. Da, teško da bi deca volela takav život, navikli su na bolje, jasno im je. I znate, najstarija od nas, udovica od oko pet banki, pokupila je najviše simpatija i uvažavanja. Zbog životnog iskustva, zbog vedrine koju je širila, iako je morala sama da se bori, a da nije to htela. Mene razvedenu su, čini mi se, doživeli kao razmaženu i hirovitu. Verovatno su, gledajući svog ostavljenog prijatelja, saosećali sa napuštenim mužem. Devojku nisu shvatali ozbiljno, kao da ona, zbog svoje mladosti, nije baš u stanju ni ozbiljno da razmisli o takvoj jednoj mogućnosti.
I da znate da su nas dobro procenili. Ma bez greške. Mudri. Ostavljeni muž je uspeo i jedan poljubac da ukrade, od udovice. I sve to ozbiljno i sa poštovanjem, bez flerta. Otvoreno. Srca su pulsirala na kafanskim stolovima tog dana. Bez stida, bez laži, bez gubljenja vremena i energije. Toliko sam bila počastvovana. Tada prvi put i do sada više ne. Nijednom.
I šta da kažem ćerki? Dušo, mama je bila glupa, ali ti vidi ako možeš, idi i budi gorštakinja. Jahaćeš konja i braćeš borovnice da napraviš pitu deci, leti. Zimi ćeš otapati komad leda u kazanu da skuvaš čorbu od vuka koga ti je muž sinoć ulovio sekirom dok se motao oko konjušnice. Reći ću joj kad sretne malog prvi put. Neka zna gde su muškarci još uvek Konan varvarin.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
