Svaki dan slušam ljude oko sebe kako kukaju. Zbog ovoga ili onoga, svejedno. Ali čini mi se da skoro podjednako koliko se žale na nešto što ih je već zadesilo, toliko jadikuju i nad budućnošću. Zvuči malo paradoksalno, zar ne? Umesto da živimo ovde i sada, uživajući u čarima datog trenutka, mi brinemo za nešto što se, u najvećem broju slučajeva, nikada neće ni dogoditi.
Kad malo bolje razmislim, rekla bih da je briga sastavni deo odrastanja i vaspitanja. Još od malih nogu roditelji nas uče da im javljamo gde idemo, šta radimo i sa kim smo da ne bi brinuli, teraju nas da učimo jer brinu za našu budućnost, plaše se da nas puste na prva letovanja/zimovanja sa društvom jer brinu šta bi tamo moglo da nas zadesi, a da oni ne budu tu za nas. Ako ih, ne daj Bože, zamolimo da malo manje brinu, začuđeno i prilično ljutito će nam odbrusiti da se tako ponašaju jer oni nas vole!
I tu se javlja drugi problem. Naime, zabrinutost se kod nas veoma često izjednačava sa ljubavlju. Svakako da su ova osećanja povezana, ali nikako ih ne smemo mešati. Jer, zabrinutost je u osnovi nepoželjna. Zašto? Upravo zbog toga što je realna zabrinutost veoma retka i prema mnogim istraživanjima, brige prosečnog čoveka se javljaju kao reakcija na neku odluku koju smo u detinjstvu doneli o sebi i drugima. Stoga, važno je da shvatimo da nam brige ne mogu biti ni od kakve korsiti, jer one ne mogu naterati ni nas, ni nekog drugog da nešto preduzme, kao što nas ne mogu ni sprečiti u tome. Brige su proizvod naše mašte i projekcija naših strahova. Zapamtite, koliko god brinuli i pokušavali da na taj način preduhitrite potencijalni problem, nikada u tome nećete uspeti u potpunosti jer se stvari najčešće ne odvijaju onako kako mi zamislimo.
Evo šta o tome kažu Meri i Robert Gulding u knjizi koju Vam toplo preporučujem ukoliko ste zainteresovani za ovu temu (“Upravljanje brigama”, Psihopolis, Novi Sad, 2008) :
“Zabrinutost je mučenje koje sami sebi uzrokujemo. Ona uzrokuje osećanje straha, stida i depresije, glavobolju, nesanicu, hipertenziju i migrenu… Može uticati na ljubavni život čoveka.”
Ako biste želeli manje da brinete, ali ne znate kako, pomenuti autori predlažu da pokušate da odgovorite na sledeća pitanja:
1. Da li postoji mogućnost da se moja briga obistini?
2. Koja je verovatnoća da se moja briga obistini ( na skali od 1 do 10) ?
3. Kada će se moja zabrinutost ostvariti?
Ako se vaša briga neće ostvariti, ako se verovatno neće ostvariti, ili se najverovatnje neće ostvariti uskoro – vaša briga je kreativna fikcija– budite ponosni što ste tako kreativni!
4. Mogu li nešto uraditi da sprečim da se briga obistini?
Ako ne možete – onda je ona van vaših moći.
5. Šta mogu preduzeti da sprečim da se moja briga obistini?
6. Da li odlučujem da preduzimam nešto? Ako ne, onda je briga beskorisno čudo.
Ne dozvolite da vam brige pokvare dan, sutra će Vam biti žao.
“Worry never robs tomorrow of its sorrow, it only saps today of its joy.” Leo F. Buscaglia
Andrijana Cvijović je studentkinja psihologije koja u slobodno vreme uživa u čitanju, kafenisanju i kafanisanju. Veliki hedonista čiji je životni moto “You can if you think you can!
