Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Nikada nisam mogla da poverujem da se savršeni Nik (Nick Cave) stvarno to pitao i da je bio zahvalan jer ga neko voli. Ali, zato nikada nisam preispitivala činjenicu da je ta pesma lajtmotiv mog ljubavnog života.
Moja duga ljubav prema sažižućem plamenu u malenom telu božanstvenog Kejva nadživela je nekoliko drugih ljubavi, prema nekim nižim božanstvima. Pesme uz koje se cepalo srce, varničila tela i razmenjivali uzdasi, ostale su neobeležene mojom ličnom dramom. Što je potpuno zaprepašćujuće, jer ja muziku shvatam potpuno lično. Koliko god Kejvove pesme bile “naše” pesme, one su za mene uvek ostale moje omiljene Nikove pesme. Možda zato što je gomilu stvari rekao umesto mene, na način na koji ja to ne umem da kažem, a skroz mi je jasno i osećam sve vreme. Obožavati Nika Kejva nikada nije bilo bolno iskustvo. Slušati ga ponovo, i ponovo, i osećati uvek radost zato što on postoji i što je napravio te pesme uz koje se tako osećam, i bez kojih se takođe tako osećam… uvek je bilo uzvišeno zadovoljstvo. Sama ili zaljubljena, slomljenog srca ili ravnodušna prema tim nekim muškarcima iz mog života, uvek sam osećala koliko istinito skoro sve njegove pesme govore o nečemu bitnom u meni. Neka uđe ljubav.
Tokom dugogodišnje srećne veze sa muzikom Nika Kejva, s vremena na vreme mi je nedostajalo da ga vidim. Oh, da, sposobna sam ja da tako nikad ne vidim onog kog volim! Ali, najdublje želje srca kosmos ispunjava, tako što vas zapljusne ispunjenjem, toliko da se posle još sto godina osećate ispunjeno. Oh, da, mislim na koncert u Areni, 4. juna 2008. godine. Mali, omatoreli brkati dragi dao mi je u tih stopedesetak minuta sve o čemu sam ikada maštala – magiju, strast, blistavost, srce, dušu, blaženstvo, savršenstvo. Meni i još desetini hiljada ostalih. Nije mi smetalo da ga delim sa svima. I, nikada mi nije bilo jasno zašto ga nazivaju mračnim. Možda zato što nisu navikli da se sunovraćuju po raznim dubinama, u potrazi sa naslućenim riznicama neslućenog sjaja?
Ako izgleda da volim samo njegove ljubavne pesme, to je zato što ne mogu da odolim. To su najbolje ljubavne pesme na svetu, najistinskija poetska istina. Ali volim i one druge. I volim njegov roman “Smrt Zeke Munroa” (The Death of Bunny Munro: A Novel) i volim njegovo četvrtasto čelo i pinokijevski profil i otkopčane košulje. A posebno, ludo, posvećeno i strasno volim sebe kad osećam koliko volim Kejva. Jer se ta ljubav sastoji od poezije, zvezdanog sjaja, magije krvi koja ključa stvaranjem i mesa koje pokreće energija davanja – od svih onih stvari koje ljubav mora da sadrži da bi bila večna. I, kad osetim kako se ti sastojci krčkaju u mojoj čorbi, znam da sam uvek spremna za svaku čaroliju srednjeg sveta i svaki uzlet u svaki drugi svet.
Nisam morala prošle godine na “Exit” po novu dozu. Još me drži ono od pre. Doduše, maštam da ga ponovo gledam u nekom klubu sa ograničenim brojem mesta, gde je atmosfera ličnija, gde mogu da se vide lica u publici, a ne samo nepregledna pulsirajuća masa. Ali, osećam da moramo još da omatorimo dok se nekim ultimativnim slučajem ne pogledamo u oči, Nik i ja.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
