Želela sam ovog jutra da ustanem sa osmehom! Želja moja… Pusta!
Probudio me alarm mog deka-telefona. Kleo me od samog jutra kako ga mučim, mrcvarim neredovnim punjenjem, ne menjam odavno pokvarenu bateriju, a opet uporno tražim da me budi i trpi moje jutarnje ludilo i neustajanje. Ugasila sam ga, loša sam gazdarica, šta da radim. Bolje neka se raduje što nemam novaca da ga bacim u odsek starih mobilnih telefona neke radnje.
I tako je počeo još jedan moj dan u ovom brzom, a sumornom gradu. Mom Beogradu kojeg iznad svega volim, i iznad svega prezirem!
Hodala sam još pospano, ulicama radnih ljudi, jednako užurbano i nervozno kao oni. Divan prolećni dan širio se i pomagao nam da preguramo još jedan početak dnevne kolotečine.
Stajala sam na svojoj stanici, prebirajući prašinu unutrašnjosti mojih džepova. Nisam imala dovoljno da uplatim vožnju za ovaj nov, urban sistem vožnje – bus plus. Naišao mi je prevoz i ušla sam bez dileme. Ma valjda budem imala sreće. Valjda ne uđu mustre konrolorske. Naravno! Želja moja… Pusta!
Nekada prosto poželiš da nisi ni ustajao iz kreveta
Ušla je žena u matriks odelu sa svojim verovatno novim učenikom, zamorčetom koji je još jedan od zaposlenih u GSP-u. Pretrnula sam!
Pored mene sedela je jedna gospodža od pedesetak leta. Sedela je nonšalantno na svom, i pola mog sedišta. Iz nje je izbijala kinta i neukus novopečene lovatorke ili žene nekog budže koji je prodao svoje njive i ovce i tako postao vlasnik neke ćevabdžinice u mnogoljudnom i gladnom Beogradu. Žena me je bukvalno ugnjetavala svojim prisustvom. Proklinjala sam Gospoda zašto nisam maloumna i bogata kao ona, bolje rečeno ćaknuta u mozak!
Imala je izblajhanu, natapiranu kosu, i pola kilograma roze karmina, rumenila i plave senke – njen neukus probudio me je bolje nego što bi litar kafe to učinio. Hvala joj! Uši mi je probijala svojom žvakom, mislim da je u svoja odvratno nakarminisana usta ubacila paket Orbita. ‘Ajde što je žvakala, nego što je usput i pravila balončiće i pucketala ih! Ženo, imaš pedeset godina u toj debeloj zadnjici, ne ponašaj se kao ona najgora sa mosta! Ne priliči ti!
Dok je ova “damica sa stilom” ležerno meni ležala na kičmi, prišla mi je matriks žena sa svojim zamorčetom i tražila: “Kartu, molim!”
U stilu učene devojke, iz petne žile izvukla sam neke časove španskog što sam uzimala preko leta, rekoh: “No entiendo nada!” Pogledala me je očima zmije, i već odlučila da me kinji! Dalje je pričala da nema smisla, da ovo, da ono. Debela, takođe, nije imala kartu, ali je sedela i pucketala svojom žvakom. Ja sam ih gledala obe i nisam mogla da se odlučim koju bih radije i pre odležala.
Pogledala sam kroz prozor i videla dečka koji u svom vanzemaljskom džipu priča na polumobilnom polulaptopu i vozi. Pogledao me je onako “muževno” i poslao poljubac, onako prljavo u stilu “mogu da te imam, mala!”.
Želela sam da prećutim, želela sam da matriks kontrolorka prestane da me napada, da debela gospodža prestane da mi sedi na kičmi i pucketa svoju sada verovatno žvaku punu ostataka luka i ćevapa iz radnje njenog budže seljaka. Želja moja… Pusta!
Progovorila sam, morala sam! Ovaj put na svom maternjem, jeziku mojih čukundeda i askurđela, na svom srpskom: “Šta želite?”
“Nemaš kartu i drska si, daj ličnu!”
“Nemam ličnu, sada i ovde! Imam bus plus!” Dala sam joj svoju personalizovanu karticu na koju sam do sada sve redovno uplaćivala. Za ovaj mesec nisam imala!
“Znaš li ti, devojčice, koji je danas dan?”
“Znam, matriks ženo, isti je dan, isti kao i juče i preključe, i pre mesec dana, godinu, pet godina, deset, isti je dan od dana kada sam se rodila! Roditelji mi rade preko da bi me prehranili i platili školu, ako ne daj Bože neki mamin i tatin sin poželi da studira na državnom, pa me divni ljudi obrazovnog kadra bace na plaćanje. Isti je dan, i boli me uvo što frustracije svog jadnog posla lečiš na meni. Idi dođavola!”
Zaćutala je, ubola sam srž i još jednom se izvukla svojim intelektom! Želja moja… Ispunjena! Debelu dalje nije ništa pitala, niti tražila da je kazni, vidi da s njom ne može ništa, debela bi njom obrisala autobus da je šta priupita. Pokajala se što je dirala jadnog studenta – mene, i otišla u neki drugi autobus, da traži svoju novu žrtvu.
Isti je dan! Biće i sutra! Objasnila sam jednoj matriks osobi kako stoje stvari, objasniću i sledećoj! Želja moja… Nadam se jednog dana ispunjena, nikako pusta!
Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).
