Sećate se dobre stare: Sit gladnom ne veruje. E, pa zaista je tako u životu. Kažu i da bolestan, iako je bogat, poželi da bude i prosjak samo ako će mu to pomoći da ozdravi. Ja mislim da novac leči sve, iskreno bogatom ništa nije nedostižno, nema da brine!
Danima idem ulicama Gucci-cica i Ferarri-frajera, a onda se okrenem na drugu stranu ulice i vidim samo gladne prosjake i izmučena lica gladnog naroda.
Gde je tu sredina?
Gde sam tu ja!?
Ja sam student, ja još nisam nigde!
Učim ja neke škole i čekam da se iseče kolač na kraju toga pa da vidim na koju ću stranu ulice preći. Ja sam vam sredina, idem po zabranjenoj, isprekidanoj liniji, ponekad idem i onom punom linijom, jer tako moram. Još ne znam gde sam i šta želim! Želim da sam zdrava, ne želim kofer para, želim lice srećno, ne umorno i sivo.
Ne znam da li slušate BS! Ne znam ni da li, ako slušate, gotivite njihove reči, ali baš te reči naša su suva realnost. Možda bežite od realnosti, ali ne znam dokle možete tako.
Ovim svetom ne vladaju crna, žuta ili bela rasa. Ovim svetom vladaju gala – socijala rase. I dokle će to tako ići, možemo samo sanjati.
I zato počujte realnost:
Jа sаm im’o sve – Jа nisаm im’o ništа.
Meni suvo zlаto – Meni čičа glišа.
Meni toplа sobа – Meni pаdа kišа.
Meni punа šerpа – Meni hlаdnа viršlа.
Jа u lovu nа divljаč – Jа u lovu nа mišа.
Jа u sobi tigrа – Jа ćebe od plišа.
Jа jebem mаnekenke – Mene jebe trišа.
Jа iš’o svud’ po svetu – Jа ne dаlje od Nišа.
Jа imаm limuzinu – Jа zimvo se nа plinu.
Pаre trošim u kаzinu – Nemаm drvа zа zimu.
Kаd me vide pičke zinu – Meni udele sitninu.
Pа zаpаlim Kohibu – Jа užickаm Drinu.
Tako ovaj svet funkcioniše! Uhvati se za glavu, plači, ako si bolje sreće u Ferrari uskači.
’Ajmo još malo da pevamo, pesma nas je održala – zato njojzi hvala:
Meni ovde gаlа – Meni socijаlа!
Meni gаjbа vilа – Jа nemаm gde dа spаvаm!
Jа imаm sve što trebа – Jа sаm željаn svegа!
Jа jedem sаmo kаvijаr – Jа nemаm ni zа lebа!
Možeš da pevaš, popiješ nešto, oteraš brige! Ujutru se probudiš – isti problemi!
Daću vam savet: ova teška vremena, socijala života, sprečite ljubavlju!
Volite druga, brata, oca, sestru, majku milu, dečka, drugaricu, tetku, GSP vozača, komšinicu! Posvetite svakoga dana pet sekundi osmeha svakome! I svet će funkcionisati lepše, biće socijala i dalje, ali lepša socijala!
Ako ste gala, ko vas j, vama ni sida ne može ništa!
Za vas samo imam jedan savet: ne vozite pijani posle lumpovanja na splavu! Posvetite pet sekundi svog vremena i pazite na nas pešake, na nas studente, nesvrstani sloj ovog društva koji svaki dan gazimo isprekidanu, ili čak punu liniju ovog života! Kad ste cirke, uskočite u taksi, imate sredstava, bolje nego da nas gazite!
Stop snobovskoj svesti!
Hvala vam! Vama ovde ekstra!
Stihovi preuzeti ovde.
Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).
