Imao sam sedamnaest godina, jednu propalu vezu, posle kojeg raskida sam odustao od normalnog života i okrenuo se izlascima, sve češćem opijanju i vezama na jednu noć. Dozvoljavao sam sebi svakakve gluposti kojima se ne ponosim, ali našlo se nešto da me zaustavi.
Testiraj se!
Kada iz ove perspektive sagledam svoj život do sada, pa i nije bilo tako loše (lagao sam sebe). A sa druge strane da sam bio pametan ne bih se našao u ovakvoj neprilici.
Kao i obično uvek se nađe krivac. Kao da neko može da mi bude kriv zbog ovoga.
Da smo sačuvali vezu do ovoga ne bi došlo, ali došlo je i šta da se radi, šta je tu je.
– Dobar dan, doktorka… ja došao zbog… onog… znate.
– Ah da, sećam se, sedi ovde, sačekaj malo, sad ću ja brzo.
Ovo čekanje će me ubiti, šta da čekam, zar ne može samo da mi saopšti rezultat da znam na čemu sam.
Samo da bude negativan, obećavam, neću piti, neću toliko izlaziti, čistiću sobu dva puta nedeljno, slušaću mamu, učiću i baviću se sportom. Samo da bude negativan rezultat, ponavljao sam u sebi.
Dobro je da me nije pozvala u kancelariju.
Prisetih se scene iz serije “Seks i grad” (Sex and the City) kada je Miranda rekla Samanti koja se nikada nije testirala:
“Kada te pozovu u sobičak, znaj da su loše vesti!”
I eto mi ga na, kao grom iz vedra neba.
– Dođi sa mnom u kancelariju.
Da li sam ja to dobro čuo?
Ma čini mi se, previše razmišljam. Nije mi to rekla.
Bledo sam pogledao doktorku koja je stajala ispred vrata kancelarije i ponovila:
– Pođi sa mnom.
Pozvala me je u sobičak, ne mogu da verujem da je rezultat pozitivan, pa mogla je i ovde da mi to kaže.
Šta da radim?
Da pobegnem glavom bez obzira?
Da plačem?
Da se smejem?
Da se onesvetim kao Samanta?
Zašto se ovo meni dešava, pa čak nisam ni punoletan. Imam još mnogo toga da uradim u životu. Da napišem knjigu, da uđem u neki rijaliti šou, da letujem u Brazilu.
Kako sam mogao da dopustim da se nađem u ovakvoj situaciji.
Šta ću reći mami?
Kako će ona na ovo gledati?
Krenuo sam ka vratima i nesigurno ušao u njenu kancelariju.
Nasmejala se blago.
Valjda je to dobar znak ili možda ne, možda se nasmejala da mi olakša. Nikakav razumljiv znak, aman, ženo.
– Sedi, molim te.
Dok sam pokušavao da se smestim u preudobnoj stolici, koja je valjda stvorena za one kojima se saopštavaju loše vesti, na stolu je stajao papir. Moj sudbinski papir. Podigao sam se, malo šatro nameštam se da bih video šta piše na njemu, da sam sebi skratim muke, ako ništa drugo, ali ništa se ne vidi. Počela je da me ispituje nekim nevažnim pitanjima, a ja sam tek u neka doba shvatio da su pitanja iz neke ankete.
– Muški pol, dobro. Koliko imaš godina?
– Sedamnaest.
– Sedamna… sedamnaest? Mislila sam da si punoletan, a za maloletne mi treba potvrda od roditelja. Ili… ‘ajde nema veze, staviću da imaš osamnaest. Seksualni odnos sa ženskom osobom… ili sa muškarcem, nećemo da diskriminiramo.
– Izvinite, je l’ možete da saopštite rezultat, pa me onda ispitujte šta god hoćete? – pitao sam pomalo ljutito.
Samo me je pogledala i nastavila sama da odgovara na preostala pitanja iz ankete.
Jao, kako je naporna žena, kako može da me drži u tolikoj neizvesnosti?
– E, vala, mene nećeš da zezaš, sestro – pomislio sam.
I tada sam ustao i uzeo papir. Na to se osmehnula i rekla:
– Tačno sam znala da ćeš to da uradiš.
Iskezio sam joj se i pogledao rezultat.
Izašao sam iz kancelarije mašući papirom na kome je, naravno, pisalo negativan.
Nikola Jakimovski Možda ne zna sta hoće, ali tačno zna sta neće. Ptica skitnica, gde je ljubav tamo putuje. Zaljubljen je u američke komedijske serije.
