Obreo sam se u polutami. Ulica nije bila osvetljena, ali sam po svetlosti izloga shvatio da se nalazim blizu ulaza u moju zgradu. Padala je kiša. Bio sam bos. Šljapkao sam po baricama. Trotoar je bio kvrgav, ali sam svaki nabor znao napamet, pa se nisam sapleo. Vešto sam se provukao između napadno parkiranih automobila i metalne ograde kafane. Tu mi se pre nekoliko godina čelom nabio brat. Imao je na glavi ranu koja je podsećala na otvaranje konzerve sardina. Sakrio sam se iza džipa. Bacio sam pogled na poljanu. Tu će se jedne večeri spustiti vanzemaljci.
Indijci su verovali da duša putuje u snovima i opaža svet drugim čulima
Iz kuće je dopirala muzika. Rasveta je plesala u mom stanu. Ušunjao sam se u hodnik. Bio je preteći mračan. Iz obijenog pretinca za poštu, kipeli su papirići. Halapljivo sam ih pokupio. Bili su to neki računi iz detinjstva. Popeo sam se uz stepenice i ušao u stan. Sve je bilo puno dima koji se komešao i prekrivao parket. Delovalo je kao da se društvo odlično provodi, ali nikog nisam video. Pio se koktel iz plastičnih čaša za dečije rođendane. Zidovi su bili prekriveni belim pločicama ispisanim pankerskim porukama. Anarhija u UK, slovo A, Exploited. Ne znam čemu to, nikad nisam bio ozbiljan panker.
Sakrio sam se u kupatilu. Tu je uvek bilo toplo i skrovito. Otvorio sam prozor svetlarnika. Bio je neljudski prljav, ali baš zato sam ga voleo. Tu je bio prolaz u drugi svet. Zatvoreni portal iz koga će banuti devojčica iz budućnosti. Ali sada sam tražio jednu drugu. Tumarao sam kroz maglu, iz sobe u sobu. Istrčao sam iz stana i popeo se na drugi sprat. Pa onda na treći. Zgrada je postajala sve tanja i svetlija. Sve manje stvarna. Uvek sam se plašio da tavana u stvari i nema, nego da se kuća prostire uvis kroz dimenzije, do beskonačnosti. Čvrsto verujem da ako ikada budem leteo u svemir, uzlet će ličiti na put do tavana.
Stuštio sam se niz stepenice i istrčao na ulicu. Uvek je lepše kad izjurim iz zgrade. U snovima uvek teško prepoznajem ulaz. Izlazak je doneo svežinu, bilo je mnogo više svetla. Naravno, devojčicu koju sam tražio zatekao sam na ulici. Smejala se odvažno i stidljivo u isto vreme. Držala je poklon za mene. Imala je crnu kožnu jaknu, motorku. Obradovao sam se i skočio joj u zagrljaj. Voleo sam nehajnu kratku kosu zbog koje je podsećala na pop-zvezdu. Hteo sam da poljubim jarkocrvene usne, ali sam se samo radovao što su tako lepe. Zaustila je da nešto kaže, ali joj nisam dozvolio. Zagrlio sam je i nisam hteo da je pustim.
Obreo sam se u polutami. Iz daljine je dopiralo tandrkanje ponoćnog voza. Psi su lajali i dozivali se. Mesec je obasjavao predivna brda Moravske. Shvatio sam da sam daleko na severu i da mi je duša putovala stotinama kilometara na jug. Shvatio sam da je sve bio san. Ali je zagrljaj bio stvaran. Tako se i završilo. Nikada više nisam išao u Novi Sad zbog nje.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
