Nametljiva glupača koja vuče komplekse kasno upisanog fakulteta pa je sad redovna u prvom redu i pritom pokvarena šlihtara, upućuje mi kompliment i to baš onda kada je na meti mog ogovaranja. Nasmešim se i ljubazno odgovorim ”hvala” licem anđela, kada ona produbljuje razgovor. Pogledom ka drugaricama utvrdim oduševljene izraze lica novostalom situacijom. A ja i dalje klimam glavom na njen napad logoroičnosti, a onda nesebično podelim recept beauty look-a za koji me je upitala. ”E jesam duša od čoveka” – pomislih, pomalo žaleći što sam joj rekla.

Taman kada je se reših, on ulazi u amfiteatar. Molim se Bogu da ne sedne pored mene. Damn! Moje gostoprimljivo lice opet priziva nepoželjne ljude. Od pređašnjeg oduševljenja drugarice su prešle na ”zašto pobogu pričaš sa njim” pogled. Ne znam šta da radim, do pauze ima još sat vremena. A on je tu i baroniše. I baronisaće još sat.

Ako ste se upitali šta su mi dotične persone uradile u životu, odgovor je ništa. Recimo da me samo njihovo postojanje nervira. Njihova karakteristika nepoznavanja čitanja između redova me fascinira. Proglašavam je fenomenom. Ali zašto sam i ja tako prokleto ljubazna i otvorena za svaku vrstu razgovora? Vreme je da malo počnem da se ponašam u skladu sa onim Cosmo forama: zauzmite stav, ogradite se, budite samosvenije itd.

you say bitch like its a bad thing1 Kako sam pokušala da postanem kučka

Kasnije sam se požalila: ”Zašto mene uvek gotive oni ljudi koje ja ne mogu da podnesem?”, na šta sam dobila repliku: ”Ko ti kriv kad si lažno fina!” Tačno, ko mi je kriv? Uvek sam smatrala da treba da budem ljubazna prema svima, iako to ne znači da su mi svi prijatelji. To je samo lepo vaspitanje. Ali dosta više sa tim. Dosta licemerja i sa moje strane. Dovoljno je da ljudi koji su mi bitni znaju kakva sam. Ali nemam ja ni volje ni vremena da se bakćem sa kojekakvim barončinama, pokvarenim štreberkama itd, koji se kao povratnici iznova i iznova vraćaju u moje društvo, a samim tim i život. Došlo je vreme da se izabrano društvo čuva, novi prijatelji veoma pažljivo biraju, a oni nepoželjni poznanici ignorišu.

Misija ”Kučka” mora da počne. Prvo da se razumemo šta za mene označava reč kučka u društvu. Prevelika samosvesnost u kombinaciji sa stavom ”može mi se”. U životu uvek treba da mislite da vam se može bez da zvučite pretenciozno u saopstvenim očima. Verujte mi, samim postavljanjem zida oko svoje ličnosti lakše ćete izlaziti na kraj sa budalama. Za lažnu mimiku od koje me posle boli glava više nema mesta. Nikada nisam bila rešenija da primenim nešto u delo.

Nametljiva štreberka me sutradan napada nasred toaleta. Ovog puta logoroični napad doživljava na temu kako će danas primeniti moj savet. Stojim i slušam. Sad je vreme. Sad ispadni kučka, Tara. Samo se nasmej i reci da žuriš, ali sa onim provaljenim izrazom lica koji poručuje da ne želiš ništa sa njom. A onda će ona kada samouvereno izletiš iz toaleta reći: ”Koja kučka!” (a nije isključeno ni: ”Koja glupača!”). Nauči je da čita između redova. Šta će se desiti sa mojom savešću posle, nije bitno.  Da olakšam sebi ulogu kučke debitanta, sećam se svih prezentacija seminarskih radova na koje je bezobrazno upadala preko reda svima ispred nosa. Ok, sad sam besna! A da, da! Kada se samo setim kako je ocinkarila profesoru ekonomije pravi spisak odsutnih. Još besnija! To je to, sećanje na sve pakosne smicalice me navodi da nikako ne budem više kolegijalna prema nekome ko to nije.

– Dakle, je l’ možeš da mi kažeš gde si to kupila da odem posle fakulteta? – upita me štreberka, a momenat ne može biti bolji da se okrenem i odem, ali ipak…

– Da, naravno. U Liliju, crveno pakovanje.

Jebi ga, ne mogu ja da budem kučka.


Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”

Comments