Preživeli smo “Survajver”, a sa njim i povratak na Balkan, onaj iskonski, koji smo, napuderisani tranzicionom kozmetikom i elektronskom, brzom emancipacijom, možda izgubili iz vida. Balkan, u čijim granicama se i dalje precizno zna ko kosi, a ko vodu nosi i gde je čije mesto u skladu sa neumoljivom plemenskom hijerarhijom. Okolina sa bogatijim rastinjem i boljom klimom, bila je tek scenografija za zaplete dostojne “Sulejmana Veličanstvenog” (Muhteşem yüzyıl), bez obzira na glavne junake, starlete i manekene koji izgledaju kao statisti iz muzičkih spotova sa VH1. Zbog toga mislim da je u redu komentarisati “Survajver”, a ne po preporukama kulturne, mahom Twitter-elite, ignorisati još jedan u nizu rijalitija čije je gledanje mera šunda u čoveku samom.
Pobednik je tek sada na potezu
Uverili smo se da Balkan može sve kada je klan, a malo kada je individua. Shvatili smo da je superiornost muškaraca neupitna i da su žene uvek dobrodošle isključivo kao garnirung, kao atmosfera i ispomoć. Rodonačelnik podele na mušku i žensku ekipu, Ognjen Kajganić, podsetio nas je da niko ne može bolje od sportiste predstaviti svu “raskoš” nesportskog ponašanja. Kao u velikim, zadrugarskim porodicama, pokazao nam je kako se žensko koje mnogo priča iz zajednice izbacuje u hodu, migom saplemenicima koji u gaćama imaju pišu. Na ostrvu Kostarika ženama je opraštano sve ono što je inače neoprostivo – spletkarenje, licemerje, prevrtljivost i neprincipijelnost. Valjda zbog toga što su savremeni muškarci, bez obzira na Balkan u venama, podjednako napredovali u istim disciplinama. Razlika je samo u načinu, u ekspresiji. Neko mrmlja zaklonjen iza stabla kokosa, neko se čuje do Paname.
S druge strane, ženama je zamerano kada se skinu u toples ma koliko se na njega u osami onanisalo, ali i to je tragikomično na svoj način. Jer, koji su aduti starlete ako ne ono zbog čega je starletom postala. Nejasno je da li su ozbiljne muške glave očekivale da će balkanske Barbike stupiti u kontakt sa duhovima prirode i dušama predaka te poboljšati uslove fensi preživljavanja i olakšati muškarcima patnje rođene u smesi sujete i testosterona. Zamerano im je kada odbijaju metlu, što je, spram okolnosti, možda u redu, ali samo da nije bilo otužnih refrena Makedonca koji je najduhovitiji samo kada je sam u sobi. Ili na ostrvu. Zvučalo je otprilike ovako: “Ostavi to i idi slikaj se za ‘Playboy'” ili “Ostavi to i idi skidaj se gola”.
Nije tu težak samo taj jezivi ponor licemerja. Gledalac, zapravo, gledajući jednu “rijaliti splačinu” gleda i balkanske brakove i balkanske vrednosti, i ženu koja je u emancipaciji stigla samo do toga da ume da odbrani svoje pravo da se slika bez odeće, i muškarca koji i dalje smatra da je njegova mama neuporediva.
Zašto poslednji srpski "Survajver" zaslužuje da bude tema kulturološke analize?
Šou je pokazao i žene koje pristaju na tu igru, na taj model, jer boljem nisu ni učene. Zbog toga Aleksandra Grdić nije mogla da nađe saborce. Pardon, saborkinje. One su kivne, ali naučene da se bes trpi, a da sa poniženjem živi. Ipak, izbaciviši velikog poglavicu, Aleks je srušila Balkan i njen trijumf predstavlja najsvetliji trenutak regionalnog “Survajvera”. Normalno je da dalje nije mogla, sapletena vulgarnom ambicijom Sebastijana Flajsa. Finale je baš povodom slučaja ekstremnog sportiste imalo svoje draži.
Računajući na to da ko u vremenu laži bilo šta prizna postaje heroj, ono pola mu se prašta je stvar primitivne prošlosti, Sebastijan je, kao optuženi u poslednjoj odbrani, rezimirao sve svoje kvalitete, uspehe, zasluge i sposobnosti miljama preko granice dobrog ukusa. To je vrlo živopisan primer i uputstvo za razlikovanje zdrave ambicije od one fanatične, primitivne, koju smo nekada, barem mi ovde, nazivali seljačkom, aludirajući na rešenost onih koji iz pasivnih predela dolaze u gradove. Sebastijanova opsesija Aleks u poslednjim epizodama takmičenja, imala je nešto tužno i istinito u sebi. Uvek je bolno gledati muškarca koga žena ugrožava do te mere da on potpuno gubi dostojanstvo.
Plemenski savet je već bio podeljen tako da Sebastijanova epska pesma o junaštvu i samopregoru nije imala slušaoce. Ispraćena je kurtoaznim aplauzom. Tu su odluke već donete u skladu sa neraščišćenim računima, ličnim sujetama, novonastalim unosnim poslovno-privatnim vezama. Važno je izdvojiti jedan ženski par plavih uvojaka.
Martina i Kristina predstavljale su treći tip žena na ostrvu. Ukoliko su sledbenice muškaraca, opterećene time ne da se pobune već da zavedu prvi, a usamljena Aleks drugi tip, njih dve su treći, poslednji, budući da se pesimizam, mračnjaštvo i dnevno menjanje stavova Jelene Maćić, rođene za ulogu zle proročice ukletog ostrva, ne može svrstati nigde. Dvojac plavuša pokazao nam je, možda u skladu sa opšim mestima ali vrlo verno, da čednost i lukavost često idu zajedno, da baby face najčešće skriva predatora koji preciznu računicu čuva u bikiniju odnosno, prema pričama koje kolaju dragim nam regionom, ne zaboravlja savete odvjetnika za unapred izrežirani svaki korak pre sletanja na Kostariku. Uostalom, šou se može shvatiti i kao biznis i dve verne druge nisu prvakinje u takvom pristupu. Stoga su tako mnogo volele, patile, otvarale se, žalile. Ulog je veliki. Fantomske karijere pevačice i modne kreatorke nisu smele biti stavljene na kocku i nema te igre koja se zarad uspeha ne može odigrati. Nevolja je jedino u tome što su ostali kasno shvatili.
Izbor pobednika je ipak zadovoljio nekakvu poetsku pravdu. Vlada Vuksanović, jedini pored Radovana Stošića, nije ni pokušao da pronađe mesto za sebe u na momente zabavnoj ali mahom otužnoj sapunici opterećenoj predrasudama (glupo žensko, namazani političar, sposobni muškarac) i sujetom. Na Kostariki smo, kako se to kaže, imali dva gradska momka. Imali smo priliku da u opštom grabežu za uticajnost i pirinač, gledamo i malo lepog vaspitanja. Melodramatični zaokret na kraju, pa bio izrežiran ili zaista objektivan, doneo nam je happy end.
Evrići su stigli, ali pitanje je da li je otužna balkanska sapunica okončana happy endom
Balkan je, potežući svoje smart fonove, simpatije poklonio najzabavnijoj, onoj koja je bila duša šoua. Ava Karabatić, samonikla, samozvana zvezda, koja je u jednom trenutku, sedeći u rodnom Zadru, odlučila da kapitalizuje svoje fizičke atribute zahvaljujući demokratičnosti savremenih medija – od interneta do televizije, jeste slika velikog dela Balkana. U vremenu u kojem živimo, nešto najbrže nastaje ni iz čega. Samo se treba usuditi. Prilike se ne čekaju, one su tu. Izvolite, pritisnite dugme za Upload. I čekajte reakcije. Malo nežne naivnosti, u čiji kvalitet nije neophodno ulaziti, malo patetike i mnogo humora utemeljenog na odglumljenoj gluposti, jesu recept za uspeh. Sada i ovde. Žena je na Balkanu najdraža kada je lepa, mlada, podatna i blaga. Kada ne diže frku i ne pametuje previše. Kada piše stihove na mesečini, ne opterećuje svojim mudrovanjem i uredno pere donji veš čekajući da joj se muž vrati iz lova.
Kao po scenariju iz holivudskih romantičnih komedija, pobedu je poklonila “najboljem prijatelju”. Tim gestom Ava Karabatić je prevazišla i poništila etiketu starlete u onom najpežorativnijem značenju te reči. Možda je suprugu, ocu i zaposleniku u beogradskom pozorištu novac bio potrebniji nego manekenu, miljeniku beograskog hibridnog džet-seta, ali srce je presudilo. I zamislite, nije silikonsko. Da li će Avin najbolji prijatelj prepoznati veličinu njenog gesta ili će zapaliti negde daleko sa onom koju undercover blogerke nazivaju Plava, videćemo. Ali, gde se to još dobro dobrim vraća? Svejedno, žene nisu samo preživele. Pobedile su.
Izvori fotografija: dzungla.org, tracara.com, balkanmedia.com
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
