Pa i jeste baš dosta prošlo od kada sam se držala za ruke i kao opijena išla gradom, i jeste, bila sam dete. Sada mi već treba pravi stisak muške ruke, u kojoj ću istog trena osetiti sigurnost. Viđam dosta slobodnih devojaka. Poneka prizna da bi želela dečka, neke ćute nadajući se da ih ništa niko neće pitati, ali oči sve govore. A ja, šta znam, okrećem se, tražeći, ali gubim se u ništavilu. Sve što je vredno davno je nečije, ono što još vredi ne želi biti ničije i tako zatvaraš oči, odustaješ, ne nadaš se.
Nemojte mi pričati da vam ljubav ne treba. Pa uvek je tu, kada vas neko zagrli, ohrabri, smeje se sa vama, kada vodite ljubav, kada gubite glavu, kada se svađate, sve kreće od ljubavi.
Deliti ljubav sa nekim je kao držati svet na dlanu
Poneke oči zapazim dok ispijam jutarnju kafu, pa i nisu nešto zasjale. Oh, ne, nema princa za svakoga. Laže me baka da svakog negde čeka neko na kraju ovog puta, na čijem sam ja početku, očigledno.
Gurnem drugaricu laktom čim se neko poljubi, a ne mogu da ne pogledam i pozavidim. Tako je divno voleti se, najlepše je kada vas neko voli.
Zimske noći provedene u njegovom naručju.
Ispijanje kafe uz njegove poljupce.
Njegov zagrljaj kada ti se ceo svet ruši.
Seks sa njim.
Tišina sa njim.
Odakle dolaziš, ljubavi, kojim vozom putuješ, da te sačekam? Kome kofere sad predaješ, ima li mojih slika u njemu?
Ima onih koji svoju slobodu ne bi dali ni po koju cenu, poštujem.
Ima onih koji ne mogu ni tren bez ljubavi. I to poštujem.
A ima onih koji se pronalaze u pojedinim trenucima i na kraju žele uz sebe neku osobu.
Želim da me voliš, jer sam bolja osoba. Želim da mi pričaš, jer umem da te slušam. Želim da me grliš, jer nikada neću odustati.
Prokleto vreme razdvaja prave osobe, kazaljke se pomeraju na satu i sve u sebi znaš da će jednom doći doba dana, noći, trenutak kada ćeš se pronaći.
Volim da volim. Ne želim da bežim. Sve je stvar ljubavi, baš one koja te zarazi.
Voleti je patnja, voleti je strast, voleti je bajka, voleti je inat, voleti je bolest, voleti je želja, voleti je suza, voleti je zagrljaj, voleti je tišina, voleti je svet, ceo svet.
U dlanu ruke vidim otisak, prsti neznanca stoje tu, želim saznati ime.
Ponekad lutam putevima, ni sama ne znajući šta tražim, koraci su mi dugi kao godina, ali nikoga na putu ne srećem.
Želim ljubav. Jedinstvenu, svoju, onu neponovljivu, strastvenu. Želim da volim. Zagrli me.
Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo.” Elsa Triole
