Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
U moru nepoznatih lica tražila je prijatne poglede i osmehivala se. Ovo je bio njen prvi bal i tremu koja joj je stezala stomak ućutkivala je vinom.
“Dobro veče, ovo je za vas”, rekao je lep i nasmejan mladić, uručivši joj buket cveća i pismo.
Drugarice su se nadvile nad zlatnom kovertom sa velikom satenskom mašnom i čitale nalivperom ispisane redove – “Princezo, lep provod na balu ti želim. Tačno u ponoć kočija će biti parkirana ispred dvorane, a ja ću te čekati u njoj. Vidimo se.”
Suze su potekle niz njeno rumeno lice i spirale mastilo sa belog papira. Znala je ko je poslao pismo iako se nije potpisao. Znala je da je i dalje voli, da misli na nju i da se raduje njihovom susretu. Ipak, bila je svesna toga da ona više ne oseća isto to prema njemu.
U pravom trenutku i kočijaš može biti princ na belom konju koji je došao da vas spase i uteši
Nekoliko čaša vina i nekoliko sati kasnije istrčala je iz dvorane. Bela haljina vukla joj se po zemlji dok je trčala prema kočijama.
“Uđite, sedite”, rekao je kočijaš svetlih očiju.
Ušla je i pogledom tražila princa, ali on nije bio tu. Na sedištu je stajala još jedna zlatna koverta sa satenskom mašnom. “Dođi tamo gde smo se prvi put sreli”, pisalo je.
Rekla je kočijašu da požuri i uputila se ka mestu gde je upoznala princa. Igra joj se nije dopala, ali je bila rešena da ga vidi i kaže mu da ona njega više ne voli.
Kočija je stala tačno ispred treće koverte. “Dođi tamo gde jutro najlepše sviće”, pročitala je i dala komandu kočijašu. Konj je besno rzao, kao da je osetio i njen bes. Ostavila je prijatelje na balu, tragala po hladnoj noći za princem već satima, a on se nikako nije pojavljivao.
Kočije su stale pored reke. Oduvek je volela vodu. Bilo je mirno i tiho i na površini vode ogledao se pun mesec. Očekivala je da se princ pojavi svakog trenutka. Gledajući unaokolo ugledala je satensku mašnu kako viri iza kamena. Vrisak je rasparao muklu tišinu i ona je pala na zemlju plačući.
Kočijaš je dotrčao do nje i zagrlio ju je. Bio je prljav i prost, ali je imao najsvetlije oči koje je ikada videla.
Te noći, pored te reke, najlepše svitanje dočekala je sa kočijašem. Na njegovom ramenu plakala je satima i pričala mu svoju životnu priču.
Govorila je o princu, o ljubavi koja je prestala, o greškama koje su pravili i o krivici koju oseća jer ga više ne voli. Govorila je kako su svi oduševljeni njime, kako njihove porodice planiraju venčanje, njene drugarice mogu satima govoriti kako bi volele da imaju muža kao što je on, ali da ona to ne želi.
Rekla mu je kako je to najdivniji čovek koga je upoznala, kako je svesna da je možda niko nikada neće voleti kao što je on voli, kako niko nikad neće raditi to što on za nju radi i kako joj i dok to govori, on već nedostaje. Ali svesna da je ona ljubav koju je nekada osećala prema njemu nestala, shvatila je da je najpoštenije da ga pusti da ode i usreći neku drugu devojku.
Kočijaš ju je ćutke gledao svojim svetlim očima. Brisao joj je suze i na kraju ju je poljubio. Osećala se čudno. Prvi put je uradila nešto tako zabranjeno, nešto tako neočekivano. Ali dopalo joj se.
Dok se stotinu osećanja mešalo u njoj, počelo je da sviće. Vetar je počeo da duva i prinčeva pisma su odletela u reku. Shvatila je da je vreme da odustane od igre. Princ i ona jedno drugom nisu suđeni.
Suznim očima pogledala je kočijaša. Prvi put joj se nasmejao. To je bilo najlepše jutro u njenom životu.
Lenka Gatić – džepno izdanje smotane plavuše koja obožava žensko filozofiranje uz miris produženog u maloj bez mleka. Smeje se kada svi polude, a paniči kada su svi smireni. Sve što zavoli prvo ishejtuje. Ne voli viceve, već originalne fore. Ako ikada vidite da pije, ne takmičite se sa njom i ne dajte joj da priča.
