“I onda kada sam mislio da je pravo vreme da odem, da zaboravim, i kada sam verovao da mi je svejedno, ona bi banula niotkud i sve bi počelo ponovo…” Đorđe Balašević
Osam je. Jurim autoputem, u svom sam automobilu, znam gde idem i znam gde sam bio. Ali ako mi postavite pitanje – Zašto?, ostajem nem.
Bila je poslednje što mi se desilo u životu, a ja njoj samo usputna stanica. Kako drugačije kad sam imao isplaniran život sa nekim ko nije ona? A taj život nisam mogao da prekinem. Očigledno je da sam pravio velike gluposti tokom svih ovih godina, pa je nekako moralo da se desi ono “What goes around, comes back around”.
Nisam je ni čuo ni video nešto više od dve godine. Bilo je prilika da se sretnemo, ali slutim da je namerno to izbegavala. Zbog oboje. Daleko od toga da nisam pomislio na nju, da nisam hteo da pozovem, ili da nisam želeo da je slučajno vidim kad prođem njenom ulicom. Samo mi je previše stalo do nje da bih joj to uradio. Ipak, jednom je morao da dođe dan našeg susreta.
Moj monolog prekinule su dve njene reči i suze u divnim krupnim crnim očima
Organizovana je velika porodična proslava za koju sam znao da je neće propustiti. Sedeo sam za stolom sa svojom devojkom i prijateljima, vidno uznemiren. Nisam smeo da pitam da li će da dođe, jer bi sve bilo više nego jasno. Još više me je kopkalo to što ne znam nijednu činjenicu u vezi sa njenim životom. Sem toga da završava fakultet. Razgovarao sam sa nekim, kada sam čuo dobro poznati smeh iza sebe. Nisam smeo da se okrenem. Nakon tri minuta, ustao sam, udahnuo duboko, okrenuo se, i imao šta da vidim. Na vratima je stajala ona. Više nije bila devojčica koja se bezuslovno zaljubila u mene i dala mi i ono što nije imala. I dalje je imala onaj osmeh u koji sam se jednom zaljubio. Po svemu sudeći, i dalje sam bio zaljubljen.
– Zdravo, dosta je prošlo.
Pružila mi je ruku, a ja nisam mogao da se saberem jer sam osetio njenu kožu pod svojim prstima. Jedva je dočekala da se upozna sa mojom devojkom. Sela je pored mene, pričala sa svima, samo meni nije uputila nijednu reč. Poznavala me je i znala šta radi. Zapravo, ja sam verovao u to, nisam želeo ni da pomislim da je shvatila da sam kreten i da me je zaboravila.
Došla je sa dečkom. Pomirio bih se sa tim da znam da je srećna, ali scena u kojoj je on ljubi i dodiruje bila mi je nezamisliva. Još jedan dokaz da nisam raskrstio ni sa sobom, a kamoli sa njom. Morao sam od nje da čujem da me je izbrisala iz srca, glave i života.
– Lepa uspomena.
Rekla je i mahnula. Posle svega, dobio sam pokret rukom od nje. Bio sam besan, ali znam da sam zaslužio.
Dva sata vožnje kući sa devojkom sa kojom živim izgledalo je kao agonija. Kako smo ušli u stan, nešto je puklo u mojoj glavi, i samo sam u trenutku izmislio da mi je stigla poruka da moram da vozim druga negde, više ni ne znam šta sam izmislio. Seo sam u auto i krenuo nazad. Posle ludačke vožnje, bio sam pred njenim vratima. Otvorila mi je i video sam na njenom licu da je uplašena. Pustila me je da uđem. Želeo sam objašnjenje. Moj monolog prekinule su dve njene reči i suze u divnim krupnim crnim očima.
– Volim te.
Sve je krenulo kao tornado. Ne usuđujem se da zapišem šta je dalje bilo.
Vraćam se onoj koja me čeka i prema kojoj sam gad. Posle ovoga, više ništa neće biti isto. Moram da donesem odluku. Znam da ona ima hrabrosti. Imam li je ja?
Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”
