“Svaka ljubav je karmička”, pročitah u nekom astrološkom tumačenju nekog Venerinog pičvajza, gde se dalje kaže kako ljubav treba nečemu da nas nauči. Jeste mi malo laknulo. Jer, kako bih inače objasnila ono što mi se dešava? Ako prihvatim da je to baš lekcija koju sam zadužila i zaslužila, stvari deluju malo normalnije. Upotrebih li upravo inkriminisan malograđanski pojam “normalno”? Uh, izgleda da treba da počnem da se brinem!
Znači, koje crno normalno?! Ljubavno stanje mi je ludačko sto posto, ali ako baš tako treba, onda je sve u redu, iako ništa nije normalno. Znate, ja tripujem da prepoznajem mog voljenog iz nekoliko prošlih života. Osim ako ne tripujem. Šta ako je za mene skroz realno to što mi se odmotavaju filmovi u kojima umirem, gledajući ga u oči, žrtvujući se simbolično i bukvalno, utiskujući matricu sećanja u sebe i njega, kao zalog za nešto veće od života u jednom telu? I kako to da i on, gospodar života i sudija smrti, tripuje to isto?
Koncept karme - kulturno nasleđe ili zakon života?
Zašto nam se dešava da nas, kad ostanemo bez mozga i argumenata, iscrpljeni nerazumevanjem, potreseni emocijama i zapitamo se šta nam se to, pobogu dešava, odgovor tresne kao klavir iz vedra neba?! I onda nam na usta krenu rečenice koje slike pred našim otvorenim očima sklapaju u celinu, u događaje, razloge, motive, ciljeve, objašnjenja. Uvek je potreban sukob, da bi se pokrenulo sećanje i uvek budemo raspamećeni i zgranuti saznanjem šta sve naše srodne duše jesu. Ko smo sve bili, zašto smo živeli i šta smo sve užasno, arogantno, nerazumno i ludo učinili svojoj ljubavi i svojim životima. I kad trenutak spoznaje prođe, vrlo brzo nastavimo da živimo kao da nemamo pojma. Kao da smo i dalje glupi, gramzivi, primitivni, ludi, sujetni, brzopleti i uopšte, nemudri na svaki način.
Ako karma čini sve da nas probudi iz kome i natera da odradimo šta treba, da li je naš jedini slobodan izbor da je ignorišemo, uporno se vraćajući komatoznom stanju? Da li je beskonačna tupavost u negiranju kosmosa, Boga, sudbine, istine, ili kako god već treba da se zove ono “više” čemu, kao, stremimo, najljudskija ljudska osobina? Koliko mi je stalo da baš budem čovek po toj ceni?! Jebena ograničenja telesnosti! Sirota duša, bori se za slobodu i grabi svaki sekund podrške i svaku priliku, a onda joj ne preostaje ništa drugo nego da se preseli u sledeće telo, da pokuša da oživi, probudi i iskoristi sledeći mentalni sklop, novi instrument za samorealizaciju. I da li se uopšte radi samo o tome? O mukotrpnom rešavanju slagalice veće od samo jednog života? Sumnjam…
Često me obuzme strah da neću uspeti da sastavim delove ni u ovom životu. A ponekad, u kandžama malodušnosti mislim, šta se mučim dođavola, kad ću ionako sve morati ispočetka.
Tripujem? Sumnjam…
Do sada sam prilično uklopila sve doživljene ljubavi i dešifrovala neke karmičke zadatke i poruke. Neke sam odživela u dubokoj komi, pa odgonetam retroaktivno. Primam elektrošokove redovno i otvaram oči, obično u znoju i panici. Kučka je karma.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
