Stereotipi su nešto čega se većina nas, po pravilu, gnuša. Ceo život nas uče da su to, na neki način, iskrivljena uverenja u vezi sa određenom grupom ljudi, koja je veoma teško promeniti. Ljudi koji poseduju stereotipna uverenja, svaku novu informaciju jednostavno prilagode svojim stavovima i tu maltene nema leka.
Sa jedne strane, sve ovo jeste tačno. Stereotipi koji vode predrasudama mogu biti veoma štetni po društvo, nekada i opasni. Sa druge strane, takođe je tačno da svi mi težimo da se uklopimo u neki već postojeći stereotip: studenta, dame, poslovne žene, moderne žene, alternativne umetnice – ma koliko banalno delovalo, jako je teško pronaći potpuno nov način postojanja.
Što se tiče rodnih stereotipa, dobar deo istorije zapadnog sveta funkcionisao je na sličan način. Muškarac, budući da je snažniji i izdržljiviji obrađuje zemlju, ratuje, osvaja, stavlja hranu na sto. Nešto kasnije, dobija pravo da se obrazuje, pa počinje da se bavi naukom i umetnošću. Žena podiže decu, kuva, sprema, brine se o glavi porodice i tome slično, svi znamo kako to ide. Jedno vreme je takva raspodela koliko-toliko funkcionisala i imala smisla, s obzirom na vreme u kojem je nastala. Međutim, dugo nakon što su njene funkcionalne strane nestale, stereotip o moćnom muškarcu i nežnoj ženi nastavile su da postoje i prožimaju život budućih generacija.
Iako su u velikoj meri kaskale za muškim rodom (kasnije su dobile prava na obrazovanje i glasanje), žene su vremenom sustigle jači pol u ostvarivanju svojih prava. Danas možete da studirate šta god želite, da budete automehaničar(ka?), nikad se ne udate, ili se udate 50 puta, ili pak samo jednom. Samim tim, radna podela koja je prerasla u polnu podelu postala je nepotrebna, zastarela, nefunkcionalna, a možda i disfunkcionalna.
Deluje kao da je kroj naših života potpuno u našim rukama
Tu na scenu stupa androginost: spoj nekada strogo odvojenih kategorija “muškog” i “ženskog”. Zvanično smo prihvatili ovu pojavu i, zaista, ona je svuda oko nas: u svetu biznisa, modi, nauci… Ostalo je vrlo malo oblasti u kojima ova promena nije prihvaćena u modernoj, zapadnjačkoj kulturi. Međutim, jedno od polja na kojima se takvo pomeranje nije dogodilo u potpunosti jeste u nama samima. Žene i dalje koriste dvostruke aršine kad je u pitanju ponašanje muškaraca, iracionalno reaguju na svaku opasku koja im deluje kao diskriminacija, iako to, nekada, zaista nije u pitanju. Muškarci, sa druge strane, umeju se rigidno držati tradicionalnih, konzervativnih pravila kad je u pitanju ženski izgled, briga o kući, pa i ponašanje u javnosti. Čini se da, koliko god na nivou forme priznavali prevaziđenost polnih uloga, suštinski i dalje se držimo nekih njenih stereotipnih odrednica.
I to je, u neku ruku, sasvim u redu. Društvene i kulturne promene ne dešavaju se preko noći, a ono što su nam generacije i generacije pre nas ostavile u nasleđe ne može se tek tako zanemariti i gurnuti pod tepih. Svakako nema svrhe siliti ljude na promenu mišljenja, ukoliko još nisu dovoljno prilagodili svoju unutrašnjost zahtevima modernog sveta. Bez obzira na komplikacije koje nosi moderno doba, ogromna prednost našeg vremena jeste što možemo da budemo šta god želimo. Sa kojim god seksualnim, modnim, poslovnim i naučnim preferencijama da se rodite i odrastate, naći će se mesto za vas. A društvo? Bez brige, ono će vas vremenom sustići.
Inspiraciju za tekst smo pronašli na sajtu Psihološki kutak.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
