Kako je vreme prolazilo, shvatila sam da mi je život “savršen”. Naravno, niko nije savršen, ali kad imaš sve, onda shvatiš da ti ništa ne fali u životu. Posao, fakultet, društvo, izlasci, kafići i tako sve ukrug.
Ali ono što mi je bilo potrebno jeste neka muška osoba pored mene koja će da mi ispuni taj moj takozvani “savršen” život. Nisam se ni trudila da ga nađem, ako moram da budem iskrena. Nadala sam se da će se sam pojaviti, da me iza nekog ćoška čeka.
Što sam se više nadala, više davala sebe nekim nebitnim ljudima, shvatila sam da taj dan neće doći, da zapravo meni niko ne odgovara. Možda sam ja lepak za budale, ali nemoguće je da u celom Beogradu nema ono što ja želim… E, tad sam shvatila da ne treba da se nadam.
I kad najmanje se nadaš, uvek nešto lepo može da se desi
E sad, kad se najmanje nadaš nešto lepo ti se desi ili je sudbina kurva. Nešto od ta dva jeste. Upoznala sam dečka, malo stariji od mene, sladak na prvi pogled, ali ništa posebno. Mic po mic, poruka po poruka i mi smo u vezi.
Nisam bila baš oduševljena vezom, jer mi nije ni bila potrebna, ali bio mi je zanimljiv, iskreno, lepo mi je bilo. E sad, ja sam inače veoma emotivna, budala jedna koja daje sve od sebe. Ovog puta sam postupila drugačije. Zašto? Ne znam, ali nekako mislim da možda za promenu da postupim drugačije, možda neću više praviti iste greške.
I tako, prošlo je dosta vremena, srećna sam, zadovoljna sam, a najlepše se osećam kad sam pored njega. Tako da, nikada ne treba očekivati, onda se još više razočaraš i izgubiš volju ako ne ispadne onako kako želiš. Treba uživati, jedan je život, a kad se najmanje nadaš, taj delić tvog “savršenog života”, još jedna osoba ispuni.
Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.
