Jedna sam od onih retko zadovoljnih i impresioniranih. One, oni ili ona što me ispune, urade to na kratko. To svakako ne znači da se retko smejem i nikada ne zabavljam. Naprotiv. Rekla bih da to radim često, ponekad slučajno, ponekad namerno. Zadovoljna sam postojećim, ali ono ne umanjuje moju želju za višim, drugim i drugačijim. Sviđa mi se današnji dan, al’ je moglo i neko čudo da se desi; super mi je bilo na putovanju, ali Evropa postaje dosadna; kola me odlično služe mada ne bi bilo loše da ih promenim; imam odličan posao, al’ mogla bih da snimim i film. I tako za sve i svakog.
Nisam sigurna da li to ima veze sa karakterom ili ukusom; da li se radi o ambicioznosti ili o neprestanoj želji za promenom i senzacijom. Sve ovo uvek prati pitanje: “Kako je moguće da se ostali tako brzo i lako zadovolje, često čak i lošim i prosečnim”? U trenucima apsolutne sigurnosti, odgovor je: “Možda ćeš se više pomučiti, malo više sačekati, ali, devojko, ti ćeš svakako uzeti najbolje od života”. Ali desi se i da sigurnost nestane.
Potpuno dosledno, ova manija egzistira na svim poljima. Ni ljubav nije zaobišla. Neke bi se na mom mestu bar tri puta do smrti vezale, da su doživele takve trenutke i emocije. Ja ih cenim kao najlepše i beskrajno sam zahvalna na njima, ali me ipak nisu pripitomile. Često se desi da ne znam da definišem razlog zbog kojeg ustuknem. Ponekad je on očigledan. Oni koji me ne poznaju, a sada već i oni koji me poznaju, misle da očekujem nestvarnog, sa apsolutno svim vrlinama koje žena može da poželi, da hoću nešto što nijedna nema, da želim nepostojeće.
Vrlo lako ih podsetim da sam filmsko i bajkovito doživljavala sa vrlo realnim. I da jačina tih trenutaka nije imala nikakve veze sa tim jesu li ti bili veoma poželjni ostalim pripadnicama suprotnog pola ili ne, da li su zadovoljavali sve društvene kriterijume i da li nisu znali šta će od svojih vrlina. (Ko danas uopšte može da mi priča o vrlinama i društveno prihvatljivim osobinama kad vrvimo od glupavosti i licemerja). Nemam opis idealnog od kojeg ne odstupam. Čovečnost i duhovitost su svakako neophodni, ali ko može da nam tvrdi sa kakvim ćemo doživeti potpuno sjedinjenje. Potpuno sjedinjenje dvoje, ono je što stvara filmsko i bajkovito.
Verujte u filmove i bajke, jedino tako ćete ih doživeti
Prethodne nedelje su bile dilematične za mene. Opet ta pitanja: da li grešim, da li očekujem previše, da li da i dalje težim ostvarenju svojih verovanja? Ljudi oko mene se spajaju, vole ili ne, stvaraju zajednice svakakve vrste, a ja često imam osećaj da su razlozi za to pogrešni. A onda opet vidim te iste, srećne. Bar naizgled. I opet dilema: da li je moja predstava ljubavi i ljubavne veze zaista realna ili je puka fantazija?
Svako jutro petnaest minuta hoda do posla iskoristim za razgovor sa sobom u sebi. Ove nedelje, svakodnevno sam tražila od spoljnih faktora da mi ukažu i razreše dilemu. Znala sam da ću dobiti neki znak pored puta, ali opet postoji mogućnost da ne umem da ga prepoznam i pročitam. Pre dva dana, imala sam zakazane konsultacije sa profesorom. One nekad traju pola sata, nekada sat, zavisi koji problem rešavamo. Ovaj razgovor je trajao satima. I nije imao veze sa mojom disertacijom.
Cenjeni i u zajednici uvaženi profesor pričao mi je o ljubavi; o ljubavi kakvu su doživljavali Stari Grci a kakvu mi danas doživljavamo. I onda je estetski doživljaj bio prvi impuls na osnovu koga su se dvoje spajali, ali dalje sjedinjenje nije imalo veze samo sa tim. Duhovni, intelektualni i emotivni aspekti moraju da se poklope da bi se doživeli vrhunci sreće. Dvoje mogu do te mere da se spoje da funkcionišu kao blizanci između kojih postoji seksualna energija. Za to je potrebno obostrano hteti doživeti ljubav. Verovati da ona u takvom, apsolutnom obliku zaista postoji. Neki imaju sreću da je dožive, pa veruju u takvu, neki čitaju pa veruju svim tim mudracima, a neki naprosto osete da postoji nešto više, van granica ljudskog uma.
Profesor je razgovor završio rečenicom: “Možda ti ovog puta i nisam mnogo pomogao, ali imao sam neki osećaj da treba da pričamo o ovome”. Nije mogao ni da pomisli koliko zapravo jeste.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.
