I opet je sebi rekla: “Ne predajem se!” i dobro joj je išlo, mogu da priimetim. Imala je tipove tu i tamo, a onda kao u svakoj dobroj montaži rez tamo, rez ovamo, i došao je On. Naizgled prosečan, što hvala Bogu i jeste, nije joj budio veću pažnju od one koju bude muškarci koji se dive ženi u čijem društvu zna da je poželjna, ali opet, ni sama ne zna zašto je puštala da joj polako ulazi u život. Iz nekih nepoznatih razloga joj je prijalo, mamilo osmeh, i tako su tekli dani… Ona se smejala njegovim šalama, on joj je netremice dodirivao dlan i znali su da pričaju dugo, dugo, satima.
I da ne davim suviše kad svi znamo šta sledi, zbrojao momak dva i dva i osetio njene nemirne usne. Imali su fore svega jedno veče i to je to, on je morao da se ukrca na brod, ukoliko za par dana, i očito je sreća kratko trajala.
Rastajali su se dugo, molio je da se pojavi famoznog petka u kafani gde ga je društvo noć pre puta pratilo, ona je unapred znala da neće otići, ali se i dalje smeškala. “Javiću ti se”, bilo je jedino čime se opravdavala. Noć se spustila, ona je bila pomamljena, srećna, ljubio ju je kao da se sladoled topi, kao da je meko pero koje leluja na laganom vetru (ma koliko ta fraza zvučala najotrcanije, ona je lebdela). Sa jutrom je i dalje znala da se neće pojaviti u kafani, uostalom, šta ona traži sa njegovim društvom i naposletku, šta je ona tamo, šta je ona njemu?
I tada je, mislim, sve i počelo. Počela je da misli i tu je pogrešila, uvek kada to uradi okrene nebo i zemlju, ili napravi vulkan. Celog života glumimo nešto, jer tako jelte treba, i na kraju što bi Rambo rekao: “Suva K* da odem na nebo”. Kod nje nisu slične perverzije bile u pitanju, ali da je želela, želela je, da je ispunjavalo, jeste sigurno, pomnoži, podeli – suma na kraju više nego jasna. Udahnula je duboko i rekla sebi: “Ti to možeš, pokloni se i počni draga.”
…iskušenje
Pogled na sat, aham, speed, ni pila, ni jela, uleće u stan kako to već biva u svim devojačkim (bar njenim) haos večerima, tušira se i pokušava u “hotnica” style-u da savlada sendvič, šminka se i oblači u isto vreme, čizme i jaknu zakopčava u liftu, kasni opako. Zeleni venac, poslednje stajalište. On je čeka, ushićen. Ona i dalje na odstojanju, kreće da je poljubi, filmski, stručno okrene obraz.
Kafana puna. Ulaze, ona umire od sramote, medovača, dve i… To što se dešavalo te noći nemoguće je staviti u reči. Pevanje, igranje, tamburaši, rakija, penjanje po stolicama, sreća, oni opijeni od međusobne zaslepljenosti, poljupci, zagrljaji, najdivnije reči koje je ona ikada čula i kojih se dugo nakon te večeri sećala i prepričavala drugicama… Čovek je čaroban.
Tek bocnuti vrelinom zajedničke energije koja je varničila rekli su: “Budi mi dobro”. Zauvek. Njega je čekao avion, nju sećanje i beogradska jurnjava narednih šest meseci. Dogovor – ostaju prijatelji.
Hej, još samo ovu noć mi daj, ne tražim više i biće dovoljno za kraj…
Meseci su tekli, dopisivanje preko facebooka je trajalo, poruke nikada duže, iskrenije i pozitivnije, jednostavno Jing i Jang, a totalno suprotni svetovi, isto, a različito, plavo, a crno.
Osećanja su nestala, a ona je bila oduševljena što ima tako dobrog druga i divnu osobu koja je se seti na dan njenog rođendana i pozove sa Kariba iz brodske konzerve, samo da joj prenese pozdrave. Misleći da je luda avantura donela samo dobrog prijatelja, nakon pola godine i njegovog povratka, ostala je otvorenih usta do poda. I dalje ne veruje…
Nastaviće se…
Ana Milošević apsolvent novinarstva igra glavnu 24časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
