Nema ničeg zanimljivijeg nego kada posle raskida shvatiš da si ponovo na početku. Da su pred tobom putevi i da samo treba da izabereš kojim ćeš prvo ići.
Sedim tako pored prozora, postraskidni period, gledam sneg, romantika… A ja shvatam kako sam porasla i prosto sam ponosna na sebe. Nema više zivkanja drugarica na svakih sat vremena i kukanja kako je on kreten, kako me je iskoristio, lagao i zapravo nikada nije voleo. Nema vanpametnih poteza, slanja patetičnih sms-ova, plakanja i forsiranja nove šanse. Nema sumanutih izlazaka i besomučnog alkoholisanja, niti jutara u zagrljaju novog tipa. Nemaaaaa… Ovo pišem i batama i sekama, da vidite kako stvari mogu da budu jednostavne samo ako se ugao gledanja malo promeni!
Pitate se šta sam ja? Neki folirant vanzemaljac? Ali ja pišem iz izkustva nekoga koga su te bezglave emocije nebrojeno puta bacale o stenu. I dalje sam samo čovek… Naivno žensko koje veruje i čeka princa koji čak i ne mora da bude na konju. E sad, razlika je u tome što u našim komplikovanim ženskim glavama treba da se desi jedan mali klik, koji je toliko jednostavan da nismo toga ni svesne. O da, ja jesam plakala dok mi oči ne pobele, mislila kako posle njega/njih nema kvalitetnog života. Koliko i kako sam drugarice smarala, o tome bolje one da pričaju jer je mene blam. Kakve sam sve gluposti pravila u nadi da će “on” da skapira koliko se zajebao, koliko sam ja vredna; da će da se pokaje i vrati, kao u filmu. Ma ja i dalje čekam da se taj neki “on” meni vrati. I to nije loše, stvarno. Znam neke parove koji su se tako pomirili i eno ih, i dalje su srećni i zaljubljeni. Ali klik o kom pričam je ključna stvar koju može svako da uradi. Treba zapravo da prestanemo da mislimo šta se desilo drugima i ne treba da očekujemo da će se naš scenario koji smo u glavi osmislile ostvariti, jer skoro nikad neće. Klik koji se kod mene desio posle prošlog, a pogotovo posle skorašnjeg raskida je taj da sam odlučila da u narednom periodu budem sama svoj dečko.
Ovu ideju mi je dala moja tetka, koja dosta proučava drevnu vedsku filozofiju, a ona kaže da niko od nas zaista ne voli sebe. Da je to umetnost kojom treba da se bavimo čitavog života. A morate priznati da bi svako, bio muško ili žensko, voleo da nauči da voli sebe. E sad, poenta vezivanja, veza, svađa u toku veze, silnih očekivanja i na kraju raskida je ta što te dve osobe zapravo ne vole sebe. Jer da volimo sebe kako treba mogli bismo da volimo i tog drugog kako treba. Mogli bismo da prihvatimo drugu osobu takvu kakva jeste, da ništa od nje ne očekujemo i takva ljubav bi morala da traje. Ali svi se mi duboko u sebi plašimo da volimo prvenstveno sebe, jer nismo sobom sasvim zadovoljni, pa kako onda da volimo drugog? U tom slučaju veza postaje pokušaj da nadomestimo kod sebe ono što nam smeta i nedostaje, da popunimo praznine dobrim osobinama onog drugog, da time samo potvrđujemo da smo vredni ljubavi. Pih! Smaranje! Isuviše komplikovano i pogađa suštinu koju ne zelimo da priznamo! A svima nam se to iznova i iznova dešava. E onda moja tetka reče: “Budi ti svoj dečko.” Postraskidni period ti je idealna prilika za to. Možeš sebi da pružiš sve ono što ti je u toj lošoj vezi falilo. Možeš sebi da pružiš seks i orgazam bolji nego što će ti muško ikad dati; možeš da učiš da voliš sebe na način na koji sanjaš da te voli tvoj idealni princ sa/bez konja; možeš da se zabavljaš sa sobom, da pričaš sa sobom, da istražuješ sebe; možeš da udovoljavaš svim svojim potrebama, a ne da to očekuješ od drugog. Na kraju tog perioda čiste uživancije u sebi, sebi dragim stvarima i ljudima, shvatiš da sve to ti možeš sama. Da ti za to ne treba muškarac, a pogotovo ne neko ko te je povredio. I hvala mu što te je povredio, jer da nije ne bi imala mogućnost da sve ovo saznaš i odradiš i budeš spremna da zračiš toliko snažno i neodoljivo da će princ sam da dođe. A princ je upravo zato i princ, jer treba da bude naš jing-jang.
Kad smo kod princa, za kraj bih napomenula da moramo biti oprezne oko sledećeg kandidata. Naime, ako smo pametno iskoristile postraskidni period šteta bi bila da ga i ne “unovčimo” u sledećoj prilici. Pa makar to bio eksperiment i možda se opet zeznule u proceni. Ako se zeznemo, nista strašno. Onda stvari idu ispočetka, sve dok ne naučimo da volimo sebe. Ako ga nađemo, ovo samo treba održavati. Ali poenta je da taj neko treba da bude svestan sebe, svojih i tvojih kvaliteta. Dosta više sa pacijentima, sociopatama i maminim sinovima. Mi nismo mame i mi ne služimo da popravljamo nečije psihoze. Zapravo nije ništa strašno i ako se nadamo da će nam se neko vratiti. Ali to je ona stidljiva nada koja te tera da budeš što bolja prema sebi da bi bila što bolja prema drugima. To je umetnost da iako te je neko povredio, ostavio, šta god, i dalje misliš da je ta osoba zapravo divna, samo ne zna kako da voli sebe, a kamoli tebe. I okej je nadati se i želeti da ta divna osoba napreduje i postane zreo čovek koji će biti sposoban da voli. Ako nam se vrati ili ne vrati, ili dođe neko drugi… U svakom slučaju ostajemo carice, čista srca i dignute glave!
Gordana Ćosić neobično uživa u običnim stvarima, najviše u jutarnjoj kafi na jutarnjem suncu i rojevima misli koje se tada stvore, stvarajući inspiraciju koja može da pomeri planinu. Ako se ikada i naljuti, samo joj kupite maline i sve će vam biti odmah oprošteno.
