Najlepše i najtužnije priče ovog sveta počinju od najjednostavnijeg susreta dva srca. Dogovorenog, spontanog ili iznenadnog ukrštanja puteva kada se osećanja i pogledi bude. Od njihovog intenziteta mogu planete da se sudare, da se stvori neki novi svet, da se postojeći pretoči u najlepšu priču o ljubavi. Na ovom komadu zemlje i među običnim smrtnicima preterivanja ima uvek, ali se čuda retko dešavaju. Jer ipak, hrabrost nam je udaljena stotinama predanih poljubaca i hiljadama iskrenih osmeha. Hrabrost za bilo čim: dubokim pogledom, lepim rečima, sigurnim dodirima…
No, ovo nije priča o izgubljenoj hrabrosti ili onoj koju gušimo svakog dana, iz straha od života, ili činjenice da nas neko zavoli, ovo je priča o beogradskom susretu praćenom zlatnim sjajem avgustovskog leta.
Koračajte kroz grad otvorenog srca, nikad se ne zna koga će vaši otkucaji prepoznati
Beogradske ulice – kontinenti u malom. Nasukane na obalu želja, iščekivanja, malih i velikih ljudi. Za one koji su zaljubljeni u svoje snove, grad servira propast u intervalu milisekunde, dok za one koji veruju u svoje najlepše uvek predstoji. Ima li išta lepše od slatkog iščekivanja? Poseban je svaki ćošak grada o kome skoro svi maštaju.
Čuburina ulica u pet popodne ima posebnu draž. Iako nastanjena u centru grada, odiše čarobnim mirom u koji volim da uplovim nakon radnog dana. Nestvarno je tiha i ušuškana u dubokom hladu. Ukoliko vam se pogled ne izgubi u krovovima koji cepaju nebo ili cvetnim balkonima, sigurno će u betonu načičkanom belim kamenčićima, pa ćete imati utisak kao da hodate po zvezdama. Blaga uzbrdica će pomalo ubrzati otkucaje, a na vrhu ulice će se gradski miris preplitati sa mirisom vikenda.
Dani su prolazili, a ja sam, polako ali sigurno, pored fantastične arhitekture primećivala i jedna te ista lica svakog dana u pet popodne. Vitka plavuša, besprekorno zlatne kose uvek bi mi išla u susret, na nestvarno visokim potpeticama ostavljala je za sobom note Diorovog parfema. Naš trenutak mimoilaženja bi bio praćen zveketom ključeva u torbi ili narukvica na ruci. Danas je bila tužna.
Na sredini ulice, na drugom spratu tamne zgrade, starija gospođa bi čitala knjigu, ponekad bi pogled skrivala između svetlih korica, a ponekad bi knjigu spustila na kolena i milim pogledom posmatrala prolaznike. Danas mi je mahnula dok je okretala novi list knjige za koju sam sigurna da joj znači više od života.
P.S. Prva činjenica o mom gradu – Do nekih susreta u Beogradu moraš prošetati, sasvim oprezno.
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima.
