Sećaš li se kada smo onomad šetali uz reku, lagao si me tako slatko, hodao uspravno i trudio se da mi prodaš tu neverovatnu dominantnu ličnost koju sve žene tako vole kod tebe. Sećaš li se, odveo si me na neki tamo splav i pili smo piće, kada sam te prvi put naterala da se povučeš, da iz svog “ja sam car sveta” stava postaneš taj mali mamin sin kog tako vešto kriješ. Tada si me prvi put zaintrigirao, prvi put stvarno zainteresovao i naterao da te malo bolje pogledam. Tada si me prvi put kupio. Sećam se nedelja, sećam se nežnosti, sećam se sati provedenih uz tvoje nago telo. Još uvek pod svojim prstima osećam tvoju kosu, još uvek su mi usne s jedne strane navikle na zlatni saten tvojih leđa, još uvek čeznem za tobom.
A onda si me prvi put izdao, ili je možda bolje da kažem, prvi put si rekao istinu. Čudno, ali tada sam prvi put za sebe mislila da sam zla, jer umesto da okrivim tebe, okrivila sam sebe i prihvatila tu odvratnost u svom grlu, kao kaznu koja je samo čekala da se desi. I tako, umesto da tada nestanemo jedno drugom iz života ostali smo tu negde na sredini, ni levo ni desno, ni napred ni nazad. Samo dva tela, malo jeftinih emocija i bezobrazno mnogo hemije. Savršeni recept da hrani tvoju sujetu i ispunjava moje potrebe.
Naša zaljubljenost bila je laž
Sve ovo razmišljam u trenutku dok mi zvoni telefon, jer opet me zoveš. Koliko se ovo već dugo dešava? Prošle su nedelje, meseci, prošla je čitava godina. Heh… polako prelazim prstom preko crvene i zelene slušalice, u glavi se igrajući sopstvenim željama. Jer požuda me izjeda. Izjedaju me potreba za tim tajnim trenucima, izjeda me toplina koja mi se širi među nogama, dok se prisećam kako si pre dva dana tako slatko dozvolio da te vežem prvi put za stolicu. Koža mi se ježi na samu pomisao tvoga glasa dok si dahćući molio, grickao me i slepo mi verovao. Poverenje koje je nastalo među nama tokom sveg ovog vremena, razumevanje za naše nestandardne potrebe ponekad u meni bude strah. Šta mi to radimo? Pa iskreno, ne zanima me, javim ti se. Pitaš me da li sam za šetnju? Kakva crna šetnja, koga ti opet lažeš? Povlačim fioku i nehajno ubacujem moje omiljene cipele, to je oduvek bio tvoj fetiš, samo nek je 12+. Da ti se prošetam po sobi pa makar i ne bio raspoložen u tom trenutku, da te vidim kako gutaš knedle, dok mi prilaziš i bacaš me na krevet.
Poverenje koje ne zaslužuješ
Da li ćeš mi i ovaj put pocepati čarape? Ili ćeš ponovo probati da se igramo onog zaljubljenog para koji smo bili na samom početku? Problem je samo, ja sam svojim emocijama platila osobu koju si mi prodao, onog prvog dana, a ti moje nerviranje, moje živce i moj bes nikada nisi znao kako da mi nadomestiš. Probao si da me se rešiš naravno, da me oteraš od sebe, da zaboraviš ko sam, ali samo preko mene mrtve, dragi moj. Jer i kada smo bili najodvojeniji, kada se mesecima nismo čuli i videli, ostavljala sam ti mrvice. Male tragove koje si poput gladne ptičice pitomo pratio. A svi oni vodili su nazad ka meni, da me se setiš, da se podsetiš i da me opet nekako kontaktiraš.
Spuštam slušalicu, oblačim kratku haljinu i izlazim iz kuće. Povredio si me, osakatio si me, za ceo život promenio si me… Mrzim te zbog toga, ali neka, jer svaki put kada sam ja odlazila sećam se ko se na kolenima vraćao sa rečenicom “molim te, budimo prijatelji”. I bili smo, do prvog sledećeg puta dok meni nije bilo potrebno nešto više od vibratora, a ti si uvek bio rad da igraš tu ulogu.
Dug ti je povelik, dragi moj. Otplaćivaćeš ga celog života.
Nesi – Hipik pacifista, nerealni optimista kojeg možete pronaći negde između Tirije, Arad Domana, Srednje Zemlje, planete Shili i kancelarije. Prodaće se za dve stvari – crveno vino i crnu čokoladu.
