“Ne postoji ništa ni dobro ni zlo, već ga naše mišljenje takvim čini.” Vilijem Šekspir (William Shakespear) ovim rečima dotakao je srž onoga što moderne nauke koje se bave ljudskom psihom i ponašanjem pokušavaju da objasne. Ništa samo po sebi nema vrednost niti značenje, već ga mi sami pridajemo događajima i pojmovima koji nas okružuju. Ukoliko, dakle, osmišljavamo stvari tako da se osećamo potišteno i zlovoljno, dobra vest je da radom na sebi možemo da učinimo da se osećamo bolje.
Iako zvuči kao kliše, prihvatanje sebe je prvi korak ka samopoštovanju i samopouzdanju
Iracionalne misli mogu kao posledicu imati preteranu generalizaciju ljudi oko sebe: jednom imamo loše iskustvo u, na primer emotivnoj vezi, i posle toga razvijemo iracionalnu misao kako su svi muškarci isti, kako svi žele da nas iskoriste i kako nema smisla upuštati se u emotivne veze. Posledično, postajemo inertni, pasivni, jer uopšte ne pokušavati deluje kao neuporedivo bolji razvoj događaja nego pokušati i doživeti neuspeh. Jasno je koliko ovakvo ponašanje može imati loš uticaj na kvalitet života pojedinca, koji se zbog straha od neuspeha ne usuđuje da napravi nijedan korak ka ostvarivanju duboke, značajne veze sa bilo kim u svojoj okolini.
Drugi primer iracionalnih misli jeste zaključivanje o sopstvenom manjku vrednosti na osnovu pojedinačnih događaja. Na primer, ako ne ostvarimo neki poslovni ili akademski uspeh, racionalno misleća osoba će reći sebi: “Nisam ostvario svoj cilj, neprijatno se osećam zbog toga, i ovo nije povoljan ishod događaja”. Međutim, ukoliko nas obuzmu iracionalne misli, doživećemo ovakav neuspeh kao nešto grozno, nešto što govori o tome koliko smo sržno nesposobni, neuspešni kao osobe. Nerazumevanje trenutnih uspeha ili neuspeha, kao samo trenutnih, naravno, ima svoje posledice. Često, ovakvo ponašanje vodi do jedne vrste emocionalne klackalice: vredim samo dok postižem uspeh, ako ne uspem, ja sam bezvredan kao osoba i ne zaslužujem ničije poštovanje. Ovakvo vrednovanje sebe na osnovu pojedinačnih uspeha ili neuspeha neizbežno vodi do loše slike o sebi, gubitka stabilnog osećaja samopoštovanja, koji zauzvrat mogu izazvati čitav niz emocionalnih i duševnih problema.
Svoju vrednost ne smemo ostavljati na milost i nemilost trenutnim uspesima ili neuspesima, a sliku o sebi menjati zbog svake manje promene koja nam se događa u životu. Stremiti ka svojim ciljevima i ispunjavanju svojih kapaciteta veoma je važno za razvoj naše ličnosti, ali je takođe ključno ne shvatati svaku prepreku na putu kao tragičan ishod događaja koji samo govori o tome koliko smo nesposobni i bezvredni. Izboriti se sa iracionalnim uverenjima da sve mora ići onako kako smo zacrtali, u suprotnom mi sami i sve oko nas nema vrednosti ili smisla, predstavlja cilj koji možemo ostvariti i koji nas vodi putem rasta i razvoja.
Izvor fotografija: recultured.com, imoptimizer.com
Inspiraciju za tekst smo pronašli na sajtu Psihološki kutak.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
