Freja otvori oči tek oko podneva. Glava joj beše teška, kao nakon pijanih, ludih noći, a srce prazno. Posle toliko vremena nije ništa sanjala.
Čak, kad vide da se probudila, veselo potrči ka njoj, repom oborivši dve, tri knjige i još neke sitnice sa stočića. Princeza zagrli to meko, čupavo stvorenje, i lagano se izvuče iz postelje u želji za hladnim tušem i jakom kafom. Baci kratak pogled na ogledalo i primeti da joj je jezik ljubičast, ostavši u čudu par sekundi. Zatim njeno lice ozari osmeh, prisetivši se prošle noći, veštica, napitka, razotkrivanja sna, spoznaje tajanstvenog mladića.
Robin! Ko bi rekao? Od svih mladića u WannabeLandu, baš Robin je njen par, čovek njenih snova! Dosadni Robin koji je tako dugo tu, tik ispred nosa. Veštice ne lažu, snovi ne lažu, ali zašto nije srećna? Zašto nije sama povezala lik mladića iz sna sa Robinovim likom? Zašto ga na javi nije želela? Izjedale su je sumnje, mučila pitanja bez odgovora, i osećanja su se kovitlala, ali ne u željenom smeru ljubavi i smirenja. Freju obuze užasna nervoza i bezrazložni bes, te par nedužnih šoljica za čaj i kafu nastrada, i zvuk lomnjave finog, roze porcelana uplaši psa koji tiho zacvili. Ona ga ćušnu, šutnu par jastuka, i ljutito se kreveljeći viknu: “Robin, Robin, Robin! Pih! Kakva glupost!”
Zatim se sruči na krevet, zari glavu u jastuk i oči joj se natopiše suzama. “Kako sam užasna. Ipak je on taj. Znam to. Divni, jadni Robin! Sve vreme me strpljivo čeka, i ne odustaje! Još danas ću ga potražiti!”
Freja se sruči na krevet, zari glavu u jastuk i oči joj se natopiše suzama
Moćni napitak, koji je Freja popila prethodnu noć, uveliko je delovao. Ali ne onako kako su to veštice zamislile, potcenivši Frejinu zaljubljenost i duhovnu snagu. Čarobna smesa borila se sa moždanim vijugama, ne nalazeći konačan put do njenog srca i glave, ne uspevajući da je ubedi da je Robin onaj pravi, već je terajući na česte promene raspoloženja, dileme, zbrkane misli i nejasna osećanja.
Dok je Freja u svojim odajama nastavila da se preispituje, nesvesno se borivši sa velikom magijom, Robin je na drugom kraju grada bezbrižno hrkao, buncajući u snu reči neke šaljive, ljubavne pesme! Galama iz obližnje kafane ga trgnu iz sna, i on, snažan i visok, hitro i nespretno iskoči iz kreveta, udarivši glavom o plafon. Zatetura se, grohotom se nasmejavši i poseže za flašom viskija, zadovoljno mrmljajući: “Ohoho, valja proslaviti što će lepa Freja konačno biti moja. Isplatilo se čekanje. Mala, spremi se za Robina!”
Princeza se u vrtu naslađivala sladoledom i tek ubranim voćem, sada sigurna da je Robin mladić iz sna. Napitak je polako počeo da deluje, obuzimavši njene misli, nagnajući je da čezne za Robinom. Prisećala se njegovih dodira, zagrljaja, pokušaja da je poljubi, simpatičnih reči, sve više zanemarujući da se java ne poklapa sa slikama iz njenih snova. Dan je bio blag i miran, i ona je trošila minute, brojeći bogate vrste biljaka u kraljevskom vrtu, razmišljajući šta bi mogla da obuče za susret sa njim. Znala je da je on već odavno lud za njom, ipak, želela je da u tom trenutku bude posebno lepa i zavodljiva. Oduševljeno zapljeska rukama, setivši se nove haljine od nežnosive svile. Otrča u sobu, uvuče se u haljinu, očešlja svoju predugu kosu, popravi ruž i rumenilo, i zadivi se prizoru u ogledalu. Njenoj mekoj koži prijao je dodir te divne tkanine koja je grlila njenu figuru, otmeno ističući dekolte, bledu put i tanak, vretenast struk.
Robina ne iznenadi zvono na vratima, očekivao ju je izvesno vreme. Na sto je već izneo, ona bi trebalo da pomisli slučajno, sok od zove i čokoladne kolače, za koje je znao da ih voli, salon za goste napunio jorgovanima, i otkopčao par dugmića na košulji, kako bi odao utisak nespremnosti i ležernosti. Ugleda je, divnu i okupanu bojama peska i sunca, i ozarivši se, odglumi iznenađenje:
“Freja! Kakva prijatna poseta! Otkud ti?”
“Hm, nadam se da ne smetam. Bila sam u prolazu, i pomislih da ne bi bilo loše malo da svratim. Dosadan dan.”
“Ti nikada, nikada ne smetaš! Tebi sam na raspolaganju, pa ceo život, čini mi se”, reče i nežno je uze za ruku, uvodeći je u salon.
Zapljusnu je miris tek ubranog jorgovana pomešan sa mirisom čokolade, a sunčevi zraci koji su dopirali kroz odškrinute prozore i Robinova blizina učiniše ovaj trenutak magičnim. Ona oseti kako je on čvrsto steže u naručju, i prope se na prste u potrazi za njegovim usnama. On je halapljivo poljubi, i bilo je slatko, toplo i mokro, ali ne onako kako je želela! Bez strasti, bez požude, bez velike sreće, bez ushićenja.
“Šta se to dešava? Zašto je ovako? Oh, sve je trebalo da bude drugačije! Zar je ovo moja sudbina?”, očajavala je u sebi, a Robin nije mogao da se zasiti njenih usana.
Freja je očajavala: “Oh, sve je trebalo da bude drugačije! Zar je ovo moja sudbina?”
Izvor fotografije: stylethroughhereyes.tumblr.com
Prethodne delove “WannabeLand” bajke možete pročitati ovde.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
