Bio je potpuno sam. Ujutru, pošto bi ga probudilo plavo svetlo i alarm njegovog ručnog sata, otišao bi do kupatila da opere zube. Sam. Dok su drugi ljudi razmišljali o svom danu, on bi, jednostavno, brojao pokrete četkice. Dok su se drugi prisećali svojih snova, Arčer je vezivao kravatu, u usamljeni, obični, vindzorski čvor. I, dok su drugi uglavnom bili svesni da je njihov život jedna velika, ponekad fantastična priča, Arčer bi jednostavno zaključavao vrata svog stana i odlazio na posao, praćen škripom svojih kožnih cipela o istrošeni asfalt.
Svakog dana je osećao sve manje. Sećao se sve manje. Ponekad bi mu se učinilo, na putu za posao, da čuje muziku, kako mu se polako, oprezno približava. Okrenuo bi se, i taj pokret glave je činio da se muzika postepeno smanjuje, nestajući u trenutku kada je očekivao da je ugleda. Tišina koja je zamenila nespretno okidanje žica nije ga pogađala. Zapravo, ništa ga nije pogađalo. Ali duboko dole, skriveno u najstarijem kutku njegovih misli, odavno zaboravljenom, odsečenom… Dole nije bilo tišine.
Arčer je živeo u tišini
Arčer je bio poreski inspektor. Potpuno običan, siv poreski inspektor. Desetak žutih fascikli ga je čekalo u njegovoj kancelariji, uredno složene, kao i svakog dana. Crna kožna fotelja. Isprepletane metalne šipke, koje bi trebalo da predstavljaju umetnost, pridržavale su veliko parče poluprovidnog stakla, koje je činilo sto. Arčer, naravno, na to nikada nije obratio pažnju. Da jeste, ništa značajno se ne bi dogodilo. Da je, recimo, pokušao da se seti koliko dugo već radi ovaj posao, shvatio bi da ne zna odgovor, i to bi ga verovatno zabrinulo. Ali nije. Njegov ručni sat je, recimo, znao odgovor na to pitanje. Doduše, njegov ručni sat je znao i ime pesme koja je Arčeru izmicala iz dana u dan.
Jednog jutra, prosečno dosadnog, po mišljenu Arčerovog ručnog sata, na stolu ga je čekala samo jedna, usamljena, crvena fascikla. To bi obično značilo da će provesti podjednako prosečno dosadan dan van kancelarije. Bacio je pogled na svoj ručni sat, iako je već znao koliko je sati. Umesto 8:02, plavo pozadinsko svetlo se ugasilo, a kazaljke su otpuzale do broja 12. Kucnuo ga je lagano prstima, i plavo svetlo se ponovo upalilo. Kazaljke su poletele, napravile par krugova i zaustavile se na 8:03. Arčer ovom događaju nije pridavao previše pažnje. Da jeste, možda bi shvatio da se njegov ručni sat upravo onesvestio od sreće, jer je i on ugledao crvenu fasciklu bez imena na Arčerovom staklenom stolu.
Njegov sat se sećao vremena pre tišine
Tek na pola puta do adrese koja je bila ispisana na fascikli, Arčer je, takođe, primetio da nedostaje ime vlasnika kuće koja se tamo nalazila. Jednom rukom pridržavajući volan, smireno je prelistao desetak listova koliko je bilo u koricama. Ime nije našao, ali nije ga bilo preterano briga. Fasciklu je spustio na suvozačko sedište i skrenuo desno, a na njegovom ručnom satu se, tek na tren, ponovo ugasilo pozadinsko svetlo.
Parkirao je kola ispod jednog hrasta koji je delimično već uništio trotoar, izašao iz kola i stao ispred kapije. Prošlo je par trenutaka pre nego što je primetio da su vrata odškrinuta tek toliko da to može da primeti neko ko obraća pažnju na najmanje detalje, iako im ne pridaje ni najmanje pažnje. Neko, kao što je on.
Otvorio ih je bez ikakvog razmišljanja, i krenuo ka ulaznim vratima. Za to vreme, njegov ručni sat je primetio da je škripa Arčerovih cipela još nepodnošljivija kada hoda po istrošenom betonu koji je činio stazu do tamnih, lakiranih vrata od naizgled punog drveta. Pre nego što bi ušao u nečiji stan ili kuću, Arčer je imao običaj da baci još jedan pogled na uvek crvenu fasciklu. Kako je okretao strane, zvuk papira koji se tare o sledeću stranu ga je podsećao na… Na… Nije mogao da se seti. Njegov sat se sećao. Na 19. strani je, ispod još jednog praznog mesta, gde bi trebalo da stoji ime vlasnika ove žute kuće, malim parčetom lepljive trake stajao zalepljen podjednako žut ključ.
Arčer je stajao u hodniku. Pored tragova koje su njegove kožne cipele ostavljale na tepihu, usamljeni sunčev zrak se kroz davno zatvorene roletne sretao sa plavim svetlom njegovog ručnog sata. Zakoračio je u dnevnu sobu. Na sredini, sa malim krugom bez prašine oko nje, stajala je bordo kožna fotelja. Teška, metalna kopča Arčerovog ručnog sata se nečujno otkačila, i uz pucanje stakla, kazaljke su stale. Tako dugo je čekao, ovaj ručni sat, trenutak u kome će skliznuti na trošni, lakirani parket.
Arčer je napravio još jedan korak, seo u fotelju, i pružio ruku, pokušavajući da dohvati svog slomljenog, metalnog prijatelja. Njegovi prsti su samo zagrebali po prašini, jer osim traga na mestu gde je pao, od njegovog ručnog sata više ništa nije ostalo. Tako je Arčer sedeo sam, satima. Nije se pomerao, zatvorenih očiju, lagano udišući ustajali vazduh. Iz sna u koji je skoro utonuo, probudila ga je škripa starih kožnih cipela, i zvuk zamišljenog češanja guste, tamne brade. Otvorio je oči, i ugledao gospodina, u vidno skupom, ali jako starom, svetloplavom odelu. Prepoznao ga je, i osmeh se istog trenutka pojavio na Arčerovom licu. U tom osmehu se moglo prepoznati svako zaboravljeno sećanje. Ustao je oprezno, i isto tako okrenuo glavu ka zatvorenom prozoru. U daljini se ponovo čula muzika, i kako je Arčer vraćao pogled ka plavom, bila je sve glasnija i glasnija. Njegove misli su podivljale, a onaj osmeh se širio sve više i više. Setio se kako se zove pesma koja mu je izmicala godinama. Sada se seća svega. Kroz gustu, tamnu bradu se nazirao identičan, Arčerov osmeh.
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
