Student Bret Koen iznajmio je telohranitelje, fotografe i nekoliko ljudi da ga prate ulicama Menhetna. Hodajući u središtu takve ekipe, sa tamnim naočarima za sunce, izgledao je kao tipična zvezda koja je, sticajem okolnosti, prinuđena da par stotina metara pređe peške.
Za samo nekoliko sati preko tri stotine ljudi poželelo je da se fotografiše sa njim, da dobije autogram i predvidi mu sjajnu budućnost. Ali ne samo to. Bilo je tu i padanja u trans i izjava o obožavanju. Bret je lep, mlad, fenomenalan, osuđen na uspeh. Tako su glasili komentari onih umerenijih koje je susret sa anonimnim studentom, maskiranim u zvezdu, oduševio. Za razliku od njih, koji su ostali samo na rečima i fotografisanju, tinejdžerke su bile zaposednute, doslovno obuzete Bretovim magičnim likom, harizmom i značajem. Tri sata kasnije, umorni student se vratio u svoju studentsku sobu ili iznajmljeni stan i potonuo u tamu anonimnosti. Posle svega što je doživeo u šetnji, anonimnost sopstvenog života učinila mi se kao spasenje. Tako je bar rekao medijima.
Suština ovog eksperimenta je, prema rečima onih koji su ga osmislili, testiranje savremene opsesije svetom slavnih. Dakle, ništa što već nismo znali. Ali ovako, na delu, deluje zaista iznenađujuće. Ljudi su oduvek težili da budu u blizini značajnih, da ih značajni priznaju i prihvate kao pratnju, da registruju njihovo divljenje i nekim sitnim gestom pokažu da im je do toga stalo. Na taj način se i sam značaj pozajmljuje. Onaj na koga neko bitan obrati pažnju mora da i sam nešto vredi.
Reč je o pravilu koje se potvrđuje svaki dan. Na venčanjima ljudi žele da se nađu u blizini mlade, u foajeu pozorišta da se fotografišu sa glumcima, na mitinzima sa nekim ko će im sutra raditi o glavi, tražiće način da provale u bekstejdž posle koncerta kako bi se bar na sekund obreli na korak do omiljene zvezde. Na društvenim mrežama isticaće sav raspoloživi materijal koji dokumentuje njihovu bliskost sa poznatim ličnostima ili bar uticajnim pojedincima.
Nekadašnji religiozni fanatizam zamenilo je obožavanje običnih ljudi koji su se sopstvenim značajem izdvojili iz gomile. U planetarnim okvirima ili u svom ataru. Sveci su mesto na blistavim oltarima ustupili savremenim starovima koji, u skladu sa savetima PR-ova, koriste svaku priliku da podsete masu na to da su i oni samo obični ljudi. Jedu, spavaju, piške, muči ih migrena, kvare im se zubi. Istina je da uživaju u tome što većina ne misli tako. Ali i sveci su, pre nekog, po religioznim kanonima dostojnog podviga, bili upravo to. Obični ljudi. Samožrtvovanje ili dobar album. Bičevanje grešnog tela ili duhovit tvit. Sledbenici neće zatajiti. Realno, virtuelno, svejedno. Sve Vorholove prepostavke su se obistinile. Kolakovski je do pre nekoliko dana bio u pravu. Nema nezaslužene slave.
Bret Koen nam je pokazao da je ipak ima. Savremena idolatrija, najavljena od najstarijih vremena, dotakla je najvišu tačku besmisla. Ljudima je oduvek bilo potrebno nekakvo zlatno tele. U bilo kojoj formi, sa bilo kakvim moćima. Bilo je im potrebno nešto što je veće i moćnije od njih kako bi molitvom, žrtvom ili fanovanjem, došli do smisla ili spasenja. Šetnja anonimnog studenta, zaogrnuta prividom glamura i veličajnosti, pokazala je da spasenja nema, a da se smisao izgubio. Važan je samo džak, o mački više niko i ne razmišlja. Bret nije morao da postane nešto da bi nešto i bio. Jedino je bilo važno da se nečim ogrne. Paparacima – savremenim prenosiocima vesti koja je u međuvremenu postala slika, telohraniteljima – modernim apostolima spremnih da telom štite izabranog i gomilom koja ga prati kao proroka. Kako, zašto i zbog čega – to je prestalo da bude važno. Bret je proglašen značajnim i obožavanim a da ni prstom nije morao da mrdne. Lejdi Gaga je svojim fanovima u Beču na obećano druženje poslala dublerku. Da je paparaci nisu uhvatili kako uleće u hilikopter, niko ništa ne bi primetio.
Kipovi, ikone i zvezde – stvoreni da obogate prazninu u životima svojih sledbenika, da ih inspirišu, pokrenu i, makar na jedno popodne, vrate nadu, danas u povlašćenom položaju. Važno je samo da postanu deo nekakve mašinerije za kreiranje mita – šoubiz industrije, crkve, medija, društvenih mreža. Poslednja rijaliti decenija pokazala je da su svi pozvani. Selekcija više nije rigorozna, individualne sposobnosti i talenti su tek fusnota u pravilima ove igre. Pa, kome se posreći. Neko će biti obožavan, a neko će utehu naći u obožavanju.
***
Nedavno mi je jedan prijatelj ispričao da samo čeka trenutak da pređe brojku od hiljadu pratilaca na tviteru pa da izbaci jednog kretena koji ga opasno nervira a morao je da ga “zaprati“ kako bi se osigurao da ga kreten neće napustiti. Pre par dana sam dolutao do njegovog profila i video da mu se san ostvario. Virtuelnih sledbenika njegovog lika i dela ima i preko zacrtane brojke. Jesi li skinuo onu vulgarnu, primitivnu budalu ? – pitao sam ga. Nisam, u zadnje vreme mi je baš postao simpatičan…
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.