Nekada satovi života nisu najtačniji, kvare se, kasne, staju i žure, minuti su sekunde, sekunde sati, sati večnost. Tako da vreme uglavnom najtačnije meri broj koraka koji vodi ka budućnosti. Odavno je ćutanje društveni lek, šapat u grudima samo izgubljeni povik upućen masi jednoličnih lica. Kako dograbiti svoj komad kosmosa, postati sitan detalj beskraja i rezervisati mesto u nezaboravu?
Veliki je luksuz danas biti isti, klimač glavom, ona stvar što se uvlači u ljudsku pozadinu, takvih je na tržištu ljudskog mesa i više nego dovoljno. Preostaje samo vodič za retke: “Za svaki slučaj još uvek samo svoj”.
– Tvrdoglava sam, priznajem. Dosadna. Naporno uporna. Plačljiva, kada me neko zapljusne prošlošću koja ima sve za šta je sadašnjost uskraćena i neumoljiva kada mi neko dira budućnost. Detinjasta, kad hoću da zagrlim bića koja volim, kao plišane igračkice, ne dam ih, moje su. Imam u očima dovoljno suza, i u srcu dovoljno osmeha da težim beskraju. Nije sreća merilo uspeha, već nesreća koje si se ratosiljao – govori ono čedo “u inat sebi i svima”, drugačije.
Glupost kao pancir pameti
Kako oni satovi na čekanju otkucavaju poznato vreme nepoznate stvarnosti, vredi pomiriti se sa činjenicom da te ne vrednuju po kilogramima dobrote, hrabrosti da budeš recimo žena koja se odriče povlašćene pozicije da vek provede u kući uz šporet, peglu, veš mašinu, već uz gomilu knjiga koje kriju blago potrebnog i nepotrebnog, koje te uče kako se ne uči, pomalo ti oduzmu od vida, živaca, vremena da voliš, dangubiš, dišeš vazduh lenčarenja.
Nije privilegija danas biti ženski stvor koji ljubazno kaže: “Svoje piće plaćam sama i taksi me vozi kući, hvala na ponudi ne dam se rasitniti”. Na vratima kancelarije za umne fizikalce obavezan je natpis: “Ne pravi se previše pametan, ako misliš da budeš deo nas”. Niko ne sme ni da pomisli da pljune na ta ista vrata i da vikne “Ja sam celina, nikada deo, šrafić, ulje za podmazivanje vaših zadnjica”. Platica koja treba da legne na bankovni račun uglavnom svakoj celini od krvi i mesa zapuši usta izgovorom: “Ćuti i trpi, vidiš kakvo je vreme, ne pada posao sa neba, uzimaj šta ti se da”.
Reketiranje znanja, lupanje packi za svaki dobro odrađen posao potpuno je normalno stanje kada se osrednjem kadru da moć da kroji biznis plan svog džepa. Ali, uprkos prognozi “Vreme kaže da će nevreme” postoje one ludice koje u inat neće da odu, da se povuku sa bojnog polja sa nepravdom, kompleksima punog džepa i prazne glave, sujetnog pucanja u sve što je uspelo da poleti iznad proseka.
Lepo je biti glup, samo ako u šteku držiš mudrost. Budalasto je vezivati vlastiti uspeh za tuđe ideje, opcija “snimi-sačuvaj” ne treba da bude jedini kec u rukavu, treba dati sebi slobodu da budemo bolji, drugačiji, prgavo ratoborni, sanjari sa vizijom kojoj je dom tamo daleko u budućnosti.
Izvor naslovne fotografije: hdwallpapers.efreez.com
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
