Neki rastanci od prvog sastanka lebde u vazduhu i čekaju. Pitanje je trenutka kada će se spustiti u život i staviti tačku na nečiju priču. Ili… Ili možda otvoriti poglavlje nove knjige. Ali, samo možda.
Prinuđena sam da posle skoro godinu dana gledam u displej telefona kao da čekam poruku životne važnosti. On i dalje ne ume da se ponaša kao da je u vezi. Dva dana ne znam gde je, šta radi. Odavno smo prevazišli taj “srednjoškolski” period provociranja nejavljanjem. Ovo je jednostavno on.
Zaljubila sam se u emotivnog invalida bez dana staža u vezi. Pravi izazov za srce i nerve. On ne ume da kaže “volim te”, on se ne drži za ruke, on se ne ljubi na ulici, on ne šalje poljubac smsom. On je sve ono što nikada nisam želela. I dalje sam tu. Ili ja tražim previše, ili on daje premalo.
Nije strašna patnja za njim. Strašna je činjenica da se on nikada ne bi borio za nas
Svake nedelje se vodi rasprava o njegovom ponašanju. Zapravo, ja govorim zidu. Pokušavam da ispravim kvar koji je nastao u temelju. Takva čuda se ne dešavaju, a on ne želi da ode. Svestan je, kao i ja, da je ono što imamo veliko i da ne zaslužuje ovakav tretman. Traži kompromise. Mislim da je zaboravio da je za tako nešto potrebno dvoje ljudi. Ne mogu ja sama da vučem kola, koja su već do pola u živom blatu.
Svakog dana se sve više zaljubljujem u njega. Ne smem da pominjem sve ono što ga čini mojim, jer me je strah da ne ispari i da ne ostanu samo mračni momenti. Kad smo zajedno, sigurna sam u njega i u sve što imam sa njim. Kad zatvorim i zaključam vrata, progutam knedlu. Znam da će otići u ilegalu. Za to nisam spremna, niti sposobna.
Volim ga. To ne poričem. Volela bih da mogu da budem uverena u to da ova veza ima budućnost. Potrebno je samo malo njegovog truda, ali se on ni ne nazire. Umesto toga, čekam da se pojavi granica moje tolerancije. Čekam taj momenat kao sudnji dan. Prekinuću agoniju. Nije strašna patnja za njim. Strašna je činjenica da se on nikada ne bi borio za nas. Dok zamišljam njega i sebe, vidim ogroman prostor između dva srca. Ali, kako kažu: Bolje dobar razvod, nego loš brak.
Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”
