Ovu Ciglu prepustila sam s puno poverenja mojoj, trenutno dominantnoj podličnosti Azaleji Branković. Ona trunčice mozga nema, ali zato ima najveće srce na planeti i najdlakavija muda među sisarima. I evo, preuzima… Kako sam mogla ikada da poverujem da je išta važnije i dragocenije od sirove emocije? Suočena sa bodežima prijateljstva (to je ono kad svi znaju kako ja treba da postupam, šta da osećam, gde, koliko i dokle da budem) postala sam slična njima. Istripovana. Kao da mi je stvarno stalo šta neko misli o meni, šta očekuje od mene i kako će mi presuditi ako ne ispunim očekivanja.
Svaka veza je pretesan okvir, sastavljen od beskrajnih karika opravdanja, iluzija, odbrane, uzvraćanja, osvete, ljutnje, uskraćenosti, straha, gluposti i svih ostalih laži kojima se razum služi da obezvredi srce. Ma u kurac, bre! To nije istina. Glupačo glupa, kako li si samo dozvolila sebi takav cirkus – da pokušavaš da budeš normalna, prihvaćena, da održiš dostojanstvo, integritet tonaliteta, jebote?! Budi ja. Azaleja. Slušaj ovo:
Pustila me koza da pišem tekst. Kad bi me pustila da živim, bolje bi se provodile. Možda ne bismo baš dugo živele, to jest verovatno bismo već bile na igli ili na nekoj drugoj otrovnoj magiji, ili dva metra pod zemljom, ali provod je provod, za sve pare, uvek do kraja. Kad malo razmislim (sa ovo ništa mozga) izgleda da smo vrlo fino podelile uloge. Kad treba da se gine sa srcem na zastavi, onda ’ajde Azaleja, ti to umeš. Kad se skupljaju ranjenici sa bojnog polja, onda je gazdarica Interventni odred, pošto meni obično izlaze mehurići iz usta i krvarim iz ušiju. I tako stalno. Ego služi, čak je i meni to jasno. Ali ne za ono što ste pomislili, ne, ne. Ego služi da sve razumne, logične, statusne i materijalne stvari dovede do apsurda, sudari ih sa višom silom i rasprsne se u komade. Ego služi da drži. Na uzdi. Mene. A kad prsne, onda ja. Kao vulkan. Kao potop. Kao izvor. Kao bol. Azaleja katarza.
Uzalud se ritaš, moja spisateljice, mentalni kontejneru za odlaganje opasnog otpada podličnosti. Znaš zašto ne voliš hemiju? Jer ti ne treba nikakav doping da ti rastopi ego. Imaš Azaleju. Znaš zašto nisi nimalo perverzna, ne kontaš fetiše i ne ložiš se na bičeve? Ne treba ti link do sirovih emocija i prepuštanja najnižim strastima. Za tebe, one ne postoje, ne razumeš čak ni značenje pojma niske strasti. Ne postoji gradacija u strasti, ne postoji poniženje, samo ogoljenost, samo oganj. Odmaraj češće od razmišljanja, mentalni predeli nisu najbolji deo tvoje geografije. Ja sam tvoj Kilimandžaro, znaš to. Pusti me da osećam. Za tebe, za sebe, za njega, za svakoga kome je potrebno, ko ne ume sam, kome treba link. Ja sam hemija. Ponekad se rasplačem, jer me dodirne tuga koja čak uopšte i nije moja. Možda je tvoja. Ali ja beskrajno poštujem tugu, ona je vitalni deo radosti, čarobni sastojak ljubavi. A za nas je tek počela.
I sad kad pročitam ovo što je Azaleja napisala, ne vidim da se baš mnogo razlikuje od onog što sam i sama sposobna da istresem iz gaća. Ali čini mi se da ću joj prepustiti ovu rubriku.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
